Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.519/22 od 02.06.2022. godine, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-Po4 34/21 od 18.04.2022. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA–advokat Milan Predojević zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine iste i predmet vrati na ponovno odlučivanje i odloži izvršenje pravnosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.519/22 od 02.06.2022. godine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocena navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog navodi da je okrivljeni osuđen za krivično delo pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 1. KZ, koje krivično delo u trenutku izvršenja dana 19.07.2017. godine, nije bilo inkriminisano krivičnim zakonodavstvom Republike Srbije. Po oceni branioca okrivljenog, na ovaj način je povređen član 1. Krivičnog zakonika koji predviđa da se nikome ne može izreći kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno, zakonom nije bilo određeno kao krivično delo a branilac ističe i da ukoliko se zakon menjao od momenta izvršenja krivičnog dela, sud je dužan da primeni najblaži zakon po okrivljenog a što prvostepeni sud nije učinio u svojoj presudi niti je u obrazloženju objasnio zašto je primenio navedeni član krivičnog zakonika.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim iz sledećih razloga:

Odredbom člana 5. KZ je propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela a ako je posle izvršenja krivičnog dela jednom ili više puta izmenjen zakon, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca.

Odredbom člana 364. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 94/16, koji se primenjivao od 01.01.2006. do 28.02.2018. godine) propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvoji novac, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari koje su mu poverene u službi ili na radu u državnom organu, preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu ili radnji, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Odredbom člana 224. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 94/16, koji se primenjuje od 01.03.2018. godine) propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, prisvoji novac, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari koje su mu poverene na radu u subjektu privrednog poslovanja, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina zatvora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu navedene zakonske odredbe, neosnovani su navodi branioca da je povređena odredba člana 1. KZ zbog toga što u vreme izvršenja dela zakonom nije bilo propisano krivično delo iz člana 224. stav 1 KZ, s`obzirom da su krivičnim delom pronevera iz člana 364. stav 1. KZ, koji je važio u vreme izvršenja dela, bile obuhvaćene radnje koje su propisane i krivičnim delom pronevera u obavljanju privredne delatnosti iz člana 224. stav 1. KZ, a za koje delo je okrivljeni oglašen krivim.

Pored toga, nesnovani su i navodi branioca okrivljenog da na okrivljenog nije primenjen blaži zakon. Ovo iz razloga što je za oba krivična dela predviđen isti maksimum kazne i to kazna zatvora u trajanju od pet godina, ali je za delo iz člana 224. stav 1. KZ propisan niži minimum kazne, odnosno minimum od tri meseca zatvora za razliku od krivičnog dela iz člana 364. stav 1. KZ za koje je kao minimalna kazna propisan zatvor u trajanju od šest meseci. Kako je za krivično delo iz člana 224. stav 1. KZ, koji se primenjuje od 01.03.2018. godine propisan niži zakonski minimum zaprećene kazne od onoga propisanog za krivično delo iz člana 364. stav 1. KZ, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, to je u prvostepenoj presudi pravilno primenjen krivični zakon, tj. zakon koji je blaži za učinioca, zbog čega su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti ocenjeni neosnovanim.

Branilac okrivljenog je zatim istakao da sud tokom postupka nije utvrdio postojanje umišljaja kod okrivljenog , odnosno da je bio svestan i da je želeo izršenje krivičnog dela niti je utvrdio postojanje namere okrivljenog da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, a u prvostepenoj odluci ovaj deo krivice ostao je neobrazložen te samim tim, nema svih elemenata krivičnog dela predviđenih zakonom.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K-Po4 34/21 od 18.04.2022. godine proizilazi da je okrivljeni AA „dana ...2017. godine u Beogradu u PD „Politika, novine i magazini“ d.o.o, ul. Makedonska broj 29 I, u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvojio pokretne stvari-foto opremu koja mu je poverena na radu u subjektu privrednog poslovanja, pri čemu je bio uračunljiv, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, kao i svestan da je njegovo delo zabranjeno...“.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud je navode branioca i u ovom delu ocenio neosnovanim, s`obzirom da iz izreke presude jasno proizilazi da je u istoj utvrđeno da je okrivljeni delo izvršio u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, da je delo izvršio u stanju uračunljivosti, da je bio svestan svog dela, da je želeo njegovo izvršenje i bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Branilac je zatim istakao da sud nije utvrdio ni bitne elemente krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, a što kod imovinskih krivičnih dela predstavlja visinu, odnosno vrednost proneverenih stvari, a što je propušteno time što je prvostepeni sud nezakonito odbio da izvede sve predložene dokaze od strane odbrane na okolnost vrednosti predmetnih stvari i okolnosti prirode radnog odnosa između okrivljenog i oštećenog, a što bi, po oceni branioca, ukazivalo na to da se ne radi o krivičnom delu, već o građansko-pravnom odnosu.

Isti navodi, istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA, bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude. Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani tri, stav tri svoje odluke Kž1 br.519/22 od 02.06.2022. godine, izneo jasne i dovoljne razloge, a koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na ove razloge i upućuje.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu navoda branioca okrivljenog u odnosu na deo navoda kojim se tvrdi da sud nije na pravilan način utvrdio postojanje direktnog umišljaja kod okrivljenog, a što je branilac obrazložio time da iz spisa predmeta proizilazi da se okrivljeni vratio na posao nakon prestanka privremene sprečenosti za rad, da mu je zatim odmah uručen otkaz ugovora o radu i nije zahtevano da vrati bilo kakvu opremu a što je okrivljeni ipak učinio, iz čega, po mišljenju branioca, sledi da okrivljeni nije imao nameru da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist. Iznetim navodima se osporava i polemiše sa činjenicama utvrđenim u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza, što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca AA–advokata Milana Predojevića, ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                  Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić