Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

-branilac okrivljenog Adnana Alibašića, advokat Milan Ranić, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje ili da obe presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP, u vezi člana 19. KZ, zbog krivičnog dela ubistva i na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP u vezi člana 20. KZ zbog krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti, kao i da, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP, sud obavesti branioca o sednici veća; i

-branilac okrivljenog AA, advokat Mirza Ramusović, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih su neosnovani.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog Adnana Alibašića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je na štetu okrivljenog pogrešno primenjen zakon s obzirom na to da je krivično delo ubistva učinjeno u nužnoj odbrani, a krivično delo izazivanje opšte opasnosti u krajnjoj nuždi, sa obrazloženjem da u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci presude stoji da je okrivljeni kritičnom prilikom bio napadnut i da je iz revolvera ispalio dva projektila, a nakon što mu je neko od napadača naneo ubodnosečnu ranu u predelu leve slabine, tako da se, prema stavu odbrane, iz takvog činjeničnog opisa vidi da napad prema okrivljenom nije samo predstojao, već da je isti i otpočeo kada su ga petorica snažnih mladića udarala po glavi, što očigledno znači da je taj napad bio protivpravan i usmeren na njegovo lišavanje života, imajući pritom u vidu da je okrivljeni usled zadobijenih povreda obilno krvario i trpeo bolove jakog intenziteta. Polazeći od utvrđenih činjenica da je odbrana okrivljenog bila istovremena sa napadom kojom prilikom je okrivljeni zadobio tešku telesnu povredu čija lokacija – slabinski deo leđa, ukazuje na nameru napadača da okrivljenog liše života, te da je okrivljeni pokušao da se odbrani na način koji neće ugroziti živote napadača, već da ih samo zaplaši tako što je cev revolvera okrenuo prema ulaznim vratima restorana i ispalio dva projektila od kojih je jedan sticajem okolnosti pogodio sada pok. ĐĐ, dok je drugi istovremeno pogodio oštećene VV i DD, to, prema navodima zahteva, intenzitet odbrane koju je okrivljeni preduzeo odgovara karakteru, prirodi i intenzitetu napada iz kojih razloga je pogrešan stav prvostepenog suda da se okrivljeni ne može pozivati na institut nužne odbrane, jer je kritičnom prilikom izazvao tuču.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Adnana Alibašića kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 19. stav 2. KZ, nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad.

Prema odredbi člana 20. stav 2. KZ, krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.

Iz činjeničnog opisa dela u izreci pravnosnažne presude proizlazi da je okrivljeni Adnan Alibašić u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci presude, kada su mu sposobnost shvatanja značaja dela i mogućnost upravljanja postupcima bile smanjene, ali ne bitno, svestan svojih dela čije je izvršenje hteo, uz istovremenu svest o zabranjenosti svojih dela, drugog lišio života, na taj način što je nakon kraće rasprave na spratu restorana sa sada pok. ĐĐ, sa kojim su zajedno za stolom sedeli oštećeni VV, GG, svedoci EE i tada maloletni ŽŽ, sišao u prizemlje restorana, pa je kada su sa prvog nivoa restorana u prizemlje sišli oštećeni VV i GG, svedoci EE i maloletni ŽŽ, kao i sada pok. ĐĐ, ustao i oštećenima rekao: „Ne može ovde niko da se pravi mangup osim mene“, pri čemu su ga svedoci ZZ i II, zadržavali da ne krene u pravcu oštećenih – fizički napadne sada pok. ĐĐ, pa je okrivljeni AA, pošto mu je okrivljeni Adnan Alibašić dao znak, pokazujući na pok. ĐĐ „to je taj“, zadao udarce sada pok. ĐĐ, usled čega je nastala tuča između okrivljenog AA i sada pok. ĐĐ i ostalih, pa je u nastaloj tuči okrivljeni Adnan Alibašić iz pojasa izvadio opisani pištolj i oštećenom GG koricama pištolja zadao jedan udarac u slepoočni – potiljačni deo glave, nanevši mu opisanu laku telesnu povredu, nakon čega je prilikom gužve koja je nastala, okrivljeni Adnan Alibašić od NN lica zadobio tešku telesnu povredu u vidu ubodnosečne rane u predelu leve slabine, nanesenu dejstvom šiljka i oštricom noža i laku telesnu povredu u vidu nekoliko manjih ogrebotina u predelu glave, nastalu dejstvom ruba nokta, odnosno grebanjem, takođe od NN lica, da bi zatim okrivljeni Adnan Alibašić iz relativne blizine sa udaljenosti ne veće od 1 m, dok se nalazio u stojećem položaju ispalio jedan projektil kojim je pogodio oštećenog ĐĐ, dok je isti bio u stojećem – uspravnom položaju, svojom levom bočnom stranom, okrenut ka povrednom oružju, sa podignutom levom rukom i podignutom levom polovinom grudnog koša u odnosu na desnu nanevši mu opisanu tešku telesnu povredu koja je u momentu nanošenja bila opasna po život, a usled koje je kasnije nastupila smrtna posledica oštećenog.

Po nalaženju ovoga suda, iz navedenog činjeničnog opisa radnje izvršenja dela, iz izreke presude ne proizlazi da je okrivljeni ispaljivanjem dva projektila iz pištolja u pravcu oštećenog preduzimao neophodno potrebnu odbranu da bi od sebe odbio istovremeni protivpravni napad. Naime, kritičnom prilikom je došlo do fizičkog sukoba – tuče između okrivljenih Adnana Alibašića i AA i sada pok. ĐĐ i ostalih, zbog čega je u kontekstu primene instituta nužne odbrane neophodno posmatrati konkretan životni događaj kao celinu i u okviru njega celokupno ponašanje okrivljenog, a ne samo jedan izolovani segment ukupnog dešavanja kako to čini branilac, u smislu navoda zahteva.

U konkretnom slučaju, okrivljeni Adnan Alibašić je neposredno pre nego što je lišio života sada pok. ĐĐ ispaljivanjem jednog projektila iz pištolja iz relativne blizine, izazvao fizički sukob, iako su ga unekoliko navrata svedoci II i ZZ od istog odvraćali, tako što se najpre oštećenima obratio rečima: „Ne može niko ovde da se pravi mangup osim mene“, a zatim okrivljenom AA dao znak da napadne sada pok. ĐĐ, što je ovaj učinio zadavanjem više udaraca sada pok. ĐĐ u predelu glave, usled čega je nastala tuča između okrivljenog AA i sada pok. ĐĐ i ostalih, u kojoj je okrivljeni Adnan Alibašić iz pojasa izvadio pištolj i oštećenom GG koricama pištolja zadao jedan udarac u levi slepoočni potiljačni predeo glave nanevši mu laku telesnu povredu u vidu razderne rane na glavi.

Dakle, stoji činjenica da je okrivljeni, u tuči do koje je došlo pre ispaljivanja projektila u oštećenog, zadobio tešku telesnu povredu u vidu ubodonosečne rane u predelu leve slabine koja je nanesena dejstvom šiljka i oštrice noža od strane NN lica. Međutim, po oceni ovog suda, u situaciji kada je okrivljeni ovaj fizički napad sam izazvao i u istom učestvovao davanjem znaka okrivljenom AA da fizički napadne oštećenog ĐĐ, što je ovaj i učinio, a zatim vađenjem pištolja iz pojasa i zadavanjem udarca koricama pištolja u glavu oštećenog GG čime je započeo napad pre nego što je zadobio telesne povrede od strane NN lica, ne može se smatrati da je u trenutku ispaljivanja projektila iz pištolja iz relativne blizine u pravcu oštećenog postojao protivpravni napad na okrivljenog od strane oštećenog i drugih učesnika događaja, kako to odbrana ukazuje u zahtevu. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, po nalaženju ovoga suda, postupanje okrivljenog nije bilo motivisano svešću da se brani, već su njegova svest i volja bili usmereni na lišenje života oštećenog, pa sledstveno iznetom, ne može biti govora o delovanju okrivljenog u nužnoj odbrani u smislu člana 19. stav 2. KZ.

Prema tome, u radnjama okrivljenog opisanim u stavu I činjeničnog opisa dela u izreci pravnosnažne presude stiču se sva subjektivna i objektivna zakonska obeležja krivičnog dela ubistva iz člana 113. KZ, za koje je pravnosnažnom presudom oglašen krivim, pa se suprotni navodi zahteva branioca okrivljenog Adnana Alibašića, ocenjuju kao neosnovani.

Pored izloženog, iz činjenica i okolnosti navedenih u činjeničnom opisu dela u stavu II izreke pravnosnažne presude proizlazi da se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi stava 4. i stava 1. KZ.

Stoga su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca da je okrivljeni Adnan Alibašić u odnosu na ispaljivanje drugog projektila iz pištolja sa udaljenosti koja je bila veća od 1 metra (nekoliko trenutaka nakon što je ispalio projektil koji je usmrtio oštećenog ĐĐ), koji je pogodio oštećene VV i DD, postupao u krajnjoj nuždi u smislu člana 20. KZ, jer iz činjeničnog opisa dela u izreci presude proizlazi da je okrivljeni započeo napad i da nije postojala istovremena neskrivljena opasnost koja je pretila njemu ili nekom drugom licu, kao osnov koji isključuje protivpravnost učinjenog dela.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog Adnana Alibašića ocenio kao neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na presudi Višeg suda u Novom Pazru Spk 3/21 od 03.03.2021. godine donetoj na osnovu Sporazuma o priznanju krivičnog dela sa saoptuženim JJ.

Iznete navode zahteva, branioca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredba člana 405. stav 1. ZKP, omogućuje sudu da na glavnom pretresu izvede dokaz vršenjem uvida u isprave koje služe kao dokaz, pa je prvostepeni sud u konkretnom slučaju postupio u svemu zakonito kada se na glavnom pretresu upoznao sa sadržinom pravnosnažne presude Višeg suda u Novom Pazaru Spk br.3/21 od 03.03.2021. godine, kojom su prihvaćeni sporazumi o priznanju krivičnog dela zaključeni između zamenika Višeg javnog tužioca u Novom Pazaru, okrivljenih KK, LL i JJ i njihovih branilaca. U konkretnom slučaju, suprotno navodima zahteva okrivljenog AA, sud na osnovu navedenih presuda nije utvrđivao činjenice vezane za postojanje krivičnih dela zbog kojih je okrivljeni AA, oglašen krivim, već je ista bila predmet ocene prvostepenog suda, ali samo u pogledu formalnih uslova vezanih za tu presudu, što znači da je iz nje utvrđeno da je doneta od strane za to nadležnog suda, da predstavlja verodostojnu ispravu koja je izvedena kao dokaz iz koje je utvrđeno da su navedeni saoptuženi u predmetnom događaju oglašeni krivim zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 3. u vezi člana 33. KZ i osuđeni na navedene kazne zatvora, što jasno proizlazi iz obrazloženja prvostepene presude na strani 24, stav 4.

Sledstveno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovan i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                  Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                 Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić