Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, uz obrazloženje da za krivični progon okrivljenog Dejana Stanišića nije pribavljeno odobrenje Republičkog javnog tužioca što je, po stavu odbrane, bilo nužno imajući u vidu da Krivični zakon Republike Srpske propisuje niži zakonski minimum i maksimum kazne zatvora za krivično delo razbojništva u odnosu na Krivični zakonik Republike Srbije, te je navedena povreda zakona učinjena u vezi sa povredom odredaba člana 8. i 10. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode u zahtevu branioca okrivljenog ocenjuje kao neosnovane, a kako je ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP na identičan način isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, Vrhovni kasacioni sud prihvatajući razloge žalbenog suda, date na strani 2 i 3 drugostepene presude, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branilac okrivljenog Dejana Stanišića, takođe ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP uz obrazloženje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati, a kao nezakoniti dokazi su označeni: zapisnik o prepoznavanju lica MUP-Centar javne bezbednosti Istočno Sarajevo PS Istočno Sarajevo broj 11-3/01-2-238/09 od 04.11.2009. godine, gde je radnica banke BB, između šest osoba na fotografijama prepoznala lice pod rednim brojem 2-Dejana Stanišića, kao jednog od muškaraca koji su izvršili pljačku dana 06.06.2009. godine; zapisnik o prepoznavanju lica MUP-Centar javne bezbednosti Istočno Sarajevo PS Istočno Sarajevo broj 11-3/01-2-237/09 od 04.11.2009. godine gde je svedok VV nakon pokazanih sedam fotografija prepoznala lice pod rednim brojem 2-Dejana Stanišića, kao lice koje je pre pljačke banke videla u neposrednoj blizini i to kao lice koje je dana 06.06.2009. godine videla da je izašlo iz banke nakon pljačke sa još jednim muškarcem; i iskaz samog okrivljenog Dejana Stanišića dat u MUP-u Republike Srbije PU Beograd u prisustvu branioca po službenoj dužnosti - advokata Rajne Đurić dana 07.08.2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su napred izneti navodi u zahtevu branioca okrivljenog neosnovani.

Pre svega, vezano za dokazne radnje prepoznavanja lica na osnovu fotografija i vezano za zapisnike sačinjene povodom preduzetih dokaznih radnji prepoznavanja lica, odredbom člana 149. Zakona o krivičnom postpuku Republike Srpske („Službeni glasnik“, 119/08) koji je bio na snazi u vreme preduzimanja dokazne radnje - prepoznavanje lica, propisano je da će se: „prepoznavanje lica izvršiti na osnovu fotografija tog i fotografija svedoku nepoznatih lica, ako prepoznavanje lica nije moguće u skladu sa stavom 3. istog člana“, kao u konkretnom slučaju, s`obzirom na to da je okrivljeni Dejan Stanišić 04.11.2009. godine - u vreme preduzimanja dokazne radnje, bio nedostupan državnim organima Republike Srpske.

Takođe, prepoznavanje lica je na identičan način propisano i odredbom člana 150. Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske („Službeni glasnik Republike Srpske“, 52/2012, 91/2017 i 66/2018), koji je sada na snazi.

Predmetne dokazne radnje prepoznavanje lica su izvršene uz saglasnost Okružnog javnog tužioca u Istočnom Sarajevu - GG, u smislu odredbe člana 226. Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske („Službeni glasnik Republike Srpske“, 119/08) koji je važio u vreme preduzimanja ove dokazne radnje i kojim je propisan nadzor tužioca nad radom ovlašćenih službenih lica.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su obe preduzete dokazne radnje prepoznavanja lica izvršene od strane svedoka BB i svedoka VV kao i zapisnici o istim dokaznim radnjama sačinjeni od strane MUP-a Republike Srpske dana 04.11.2009. godine pribavljeni u zakonitom postupku u skladu sa citiranim, tada važećim, odredbama Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske.

Vrhovni kasacioni sud, takođe nalazi da je neosnovano i ukazivanje branioca okrivljenog Dejana Stanišića da su dokazi prikupljeni u krivičnom postupku pred nadležnim organima u Republici Srpskoj, a zatim izvedeni pred sudom u Republici Srbiji „nedozvoljeni dokazi“ s`obzirom na to da su isti pribavljeni u skladu sa važećim Zakonom o krivičnom postupku Republike Srpske i da isti nisu u suprotnosti sa Zakonikom o krivičnom postupku Republike Srbije (čl. 100. u vezi čl. 90. ZKP) koji važi u vreme presuđenja u ovoj krivičnopravnoj stvari.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pobijane pravnosnažne presude nisu donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu branioca okrivljenog Dejana Stanišića, na napred navedeni način.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi zahteva kojima se kao „nedozvoljen dokaz“ ocenjuje odbrana okrivljenog Dejana Stanišića izneta pred ovlašćenim službenim licima MUP RS PU Beograd od 07.08.2009. godine i to iz sledećih razloga:

Okrivljeni, tada osumnjičeni Dejan Stanišić je svoju odbranu izneo u službenim prostorijama MUP-a RS PU Beograd pred ovlašćenim službenim licima tog organa DD i ĐĐ, u prisustvu branioca po službenoj dužnosti - advokata Rajne Đurić, sa kojom je nakon što je upozoren o svojim pravima iz člana 5. člana 13. i člana 89. ZKP, pošto mu je predočeno koja četiri krivična dela mu se krivičnim prijavama stavljaju na teret, nakon obavljenog poverljivog razgovora sa braniocem, izjavio da želi da promeni svoj iskaz dat u ranim jutarnjim satima kada se branio ćutanjem, da želi da iznese svoju odbranu, te je u neometanom kazivanju izneo svoju odbranu, a zatim i odgovarao na postavljena pitanja. Sačinjeni zapisnik MUP RS PU Beograd Ku 12006/09 od 07.08.2009. godine okrivljeni Dejan Stanišić je pročitao i potpisao bez primedbi kao i njegov branilac - advokat Rajna Đurić i ovlašćena službena lica MUP-a RS PU Beograd.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odbrana okrivljenog Dejana Stanišića izneta pred ovlašćenim službenim licima MUP-a RS PU Beograd o čemu je sačinjen zapisnik Ku 12006/09 od 07.08.2009. godine dokaz pribavljen u zakonito sprovedenom postupku, te da se podnetim zahtevom branioca okrivljenog, u iznetom delu, neosnovano ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Pored navedenih povreda, podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9), te na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i tačka 3) kao i na povredu odredbe člana 74. Zakonika o krivičnom postupku, koje predstavljaju razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca. Međutim, branilac okrivljenog, osim formalnog pozivanja na napred navedene zakonske odredbe iz člana 438. stav 1. tačka 9), te na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i tačka 3) kao i na povredu odredbe člana 74. Zakonika o krivičnom postupku ne opredeljuje, odnosno ne konkretizuje u čemu se sastoje povrede ovih odredaba, suprotno odredbi čl. 484. ZKP.

Kako je Vrhovni kasacioni sud, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, to znači da sud odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, iz kog razloga podneti zahtev, u napred navedenom delu, nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog podnetim zahtevom ukazuje da u redovnom krivičnom postupku nije pravilno cenjen iskaz svedoka BB, koji on ocenjuje kao krajnje nepouzdan; da odbrana okrivljenog data u MUP RS PU Beograd 07.08.2009. godine ne može biti uzeta kao nesumnjiv i verodostojan dokaz s`obzirom da je data pod prinudom uz psihičko i fizičko maltretiranje te da je zapisnik bio unapred sačinjen a okrivljeni je morao da ga potpiše i dr, čime se suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno odredbu člana 440. ZKP.

Kako povreda odredbe člana 440. ZKP ne predstavlja zakonski razlog, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zahtev je odbačen, u navedenom delu, kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, te primenom člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                   Predsednik veća-sudija,        

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                         Bata Cvetković, s,r,                                                    

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić