Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu 3Kž1 187/17 od 04.07.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a rešenje Osnovnog suda u Zrenjaninu 6K 1146/16 od 24.05.2017. godine, je potvrđeno.

Protiv navedenog pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Zrenjaninu 3Kž1 187/17 od 04.07.2017. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Vladimir Rajić, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku, tako što će prema okrivljenom AA izreći „oslobađajuću presudu“ ili ukine u celini odluku donetu po redovnom pravnom leku i predmet vrati na ponovno odlučivanje. Međutim, iz obrazloženja zahteva, očigledno proizilazi da je isti podnet i protiv pravnosnažnog rešenja Osnovnog suda u Zrenjaninu 6K 1146/16 od 24.05.2017. godine.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjima protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i u vezi sa tim navodi da u konkretnom slučaju nije bilo zakonskog osnova za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, jer se ova mera, shodno članu 81. stav 1. i 2. KZ, može izreći samo ako postoji ozbiljna opasnost da će učinilac izvršiti „teže krivično delo“, a prema stavu branioca, teže je ono delo za koje je zaprećena kazna zatvora od pet godina ili teža, što u konkretnom nije slučaj, jer je za krivično delo iz člana 212. stav 1. KZ zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do šest meseci, zbog čega branilac smatra da se predmetno delo ne može smatrati težim i da se za isto ne može izreći mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. U vezi navedenog, branilac ističe i to da se u timskom psihijatrijskom veštačenju Opšte bolnice „Dr Đorđe Jovanović“ u Zrenjaninu od 15.11.2016. godine, kao i u nalazu i mišljenju sudskog veštaka specijaliste psihijatrije, dr Tihomira Papića od 02.09.2016. godine, nigde ne navodi da postoji ozbiljna opasnost da okrivljeni izvrši teže krivično delo, već se samo konstatuje da postoji opasnost od činjenja krivičnih dela, bez navođenja da su to teža krivična dela.

Međutim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva nisu osnovani.

Naime, odredbom člana 81. stav 1. KZ je propisno da će učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, sud izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ako s obzirom na učinjeno krivično delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje u takvoj ustanovi, a stavom 2. istog člana je propisano, da će ukoliko su ispunjeni uslovi iz stava 1. tog člana, sud izreći obavezno lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi učiniocu koji je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo.

Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, uslov za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, koji se tiče postojanja ozbiljne opasnosti da učinilac učini teže krivično delo, ne odnosi se na težinu izvršenog protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo u vezi kog se vodi postupak, kako to branilac neosnovano ističe u zahtevu, već je reč o proceni suda, da postoji ozbiljna opasnost da učinilac ubuduće učini teže krivično delo (što se mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju, pri čemu je od značaja sveukupna ocena ličnosti učinioca, njegov raniji život, okolnosti pod kojima je delo učinjeno i stanje duševne poremećenosti) - pa su stoga, suprotni navodi zahteva, da je prilikom izricanja krivične sankcije povređen zakon od strane ovog suda, ocenjeni kao neosnovani.

Pritom, Vrhovni kasacioni sud, napominje da meru obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi izriče sud, koji je u obavezi da utvrdi postojanje svih uslova za njenu primenu, a u svojoj oceni se u velikoj meri oslanja na mišljenje stručnjaka iz odgovarajućih oblasti medicinskih nauka, koji stručnjaci – veštaci, se ni u kom slučaju, ne izjašnjavaju u svojim nalazima, u pogledu zakonskih osnova za izricanje navedene mere.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP.

Pored toga, branilac u zahtevu ističe da je u žalbi na prvostepeno rešenje, zahtevao da bude obavešten o sednici veća drugostepenog suda ali da o istoj nije obavešten, kojim navodima po nalaženju ovog suda, isti ukazuje na povredu člana 447. stav 2. ZKP.

Nadalje, u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac ističe povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a u obrazloženju navodi da u konkretnom slučaju ne postoji nijedan materijalni dokaz da je okrivljeni izvršio protivpravno delo za koje se tereti, te da su nižestepeni sudovi istog osudili bez ijednog dokaza, imajući u vidu da niko od ispitanih svedoka policajaca nije bio očevidac protivpravnog dela. Zbog navedenog, branilac smatra da pomenuti iskazi, ne mogu biti dokazi da je okrivljeni izvršio protivpravno delo za koje se tereti, već samo posredne indicije, da je isti u određeno vreme bio na licu mesta, naročito ako se uzme u obzir da ne postoje materijalni tragovi na telu okrivljenog (posekotine ili slično), koji bi ukazivali na to da je isti izvršilac.

Iznetim navodima, iako branilac okrivljenog ističe povredu iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, po nalaženju ovog suda, isti suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim rešenjima.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu poneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 447. stav 2. ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Marina Radosavljević,s.r.                                                                                                             Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić