Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.B. - advokat M.T. zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11, člana 438. stav 2. tačka 2. i 3, člana 439. tačka 2. i člana 424. stav 1. tačka 7. ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud oslobodi okrivljenog M.B. optužbe Višeg javnog tužioca u Beogradu ili da odbaci navedenu optužbu na osnovu člana 416. stav 1. tačka 2. ZKP ili da pobijane presude preinači uračunavanjem pritvora okrivljenom od dana lišenja slobode od 14.09.2002. godine do 26.12.2002. godine i da stavi van snage međunarodnu poternicu i naredbu Okružnog suda u Beogradu K.br.314/04-Kv.br.1649/04 od 05.11.2004. godine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je okrivljeni M.B. u ovom krivičnom postupku mogao biti oglašen krivim samo za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav. 1 KZ ili iz člana 168 stav 1 KZ RS, a ne za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je osuđen, obzirom da je sud čitanjem presude Okružnog suda u Beogradu K.br.587/94 od 15.06.1998. godine utvrdio da je prema okrivljenima B.N. i V.L. odbijena optužba da su oni saizvršioci okrivljenom M.B. i da su primenili silu i pretnju prema oštećenima D.A. i M.E., pa samim tim više nisu ispunjeni uslovi u pogledu neophodnog broja lica da bi se u krivično-pravnom smislu radilo o grupi.

Izneti navodi zahteva se, po oceni ovoga suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni M.B. „... u grupi, sa sada osuđenim D.R. i dvojicom NN izvršilaca upotrebom sile i pretnjom da će neposredno napasti na život i telo oštećenih D.A. i M.E., oduzeli D.A. 39.000,00 dinara, a M.E. 12.000,00 dinara, 2.320 DM i 1.000 švajcarskih franaka, u nameri da prisvajanjem navedenog novca pribave sebi protivpravnu imovinsku korist ...“ jasno i nedvosmisleno proizilazi da je okrivljeni M.B. u konkretnom slučaju postupao u sastavu grupe i to zajedno sa osuđenim D.R. i sa još dva NN lica, tako da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom. U ovom krivičnom postupku okrivljenom M.B. nije ni stavljeno na teret da je u dogovoru sa licima B.N. i V.L. izvršio predmetno krivično delo, već je optužen da je inkriminisane radnje preduzeo zajedno sa osuđenim D.R. i dvojicom NN lica, na koji način su u konkretnoj situaciji ispunjeni uslovi u pogledu neophodnog broja od najmanje tri lica za postojanje grupe u smislu odredbe člana 112 tačka 22 KZ.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe da je ponovljeno suđenje okrivljenom M.B. održano bez odobrenja nadležnog državnog organa, jer u slučaju okrivljenog nije poštovan princip specijalnosti u ekstradicijama i odredba člana 80 Ugovora o uzajamnoj pomoći i saradnji između država SFRJ i Narodne Republike Bugarske, obzirom da je izručenje okrivljenog izvršeno isključivo radi vođenja krivičnog postupka pred tada Prvim opštinskim sudom u Beogradu zbog krivičnih dela iz člana 171 stav 1 KZ RS i člana 233 stav 3 KZ RS, a ne i za krivično delo razbojništvo, tako da je sud u konkretnom slučaju trebalo da primenom člana 416. stav 1. tačka 2. ZKP odbaci optužbu javnog tužioca. Ovim navodima branioca okrivljenog se prvostepena i drugostepena presuda suštinski pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7. ZKP.

Na istu povredu odredaba krivičnog postupka branilac okrivljenog je ukazivao i u žalbi izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu K.br.420/13 od 10.10.2013. godine, koje žalbene navode je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni ocenio neosnovanim i o tome na stranama 3 i 4 presude Kž1 30/2014 od 08.07.2014. godine izneo jasne, dovoljne i argumentovane razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.B. u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu ukazuje na povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11. i člana 438. stav 2. tačka 2. i 3. ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene presude nerazumljiva i protivrečna sama sebi, da su razlozi presude u pogledu toga ko je tačno kritičnom prilikom primenio silu i pretnju prema oštećenom protivrečni izreci, te da su razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja potpuno nejasni i u znatnoj meri protivrečni, a naročito sa sadržinom isprava i zapisnicima o iskazima svedoka, a takođe se ukazuje i na povredu odredbe člana 424 stav 1 tačka 7 ZKP u pogledu uračunavanja pritvora. Navedene povrede u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog (dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5. ZKP) na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4.).

Imajući u vidu da branilac okrivljenog M.B. u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povreda koje nisu taksativno nabrojane u članu 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda koje ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, a zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.B. u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.B. - advokata M.T., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                           Nevenka Važić,s.r.