Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da je nakon saznanja da je odlukom Ustavnog suda IUz-134/19 utvrđeno da odredba člana 262. stav 2. ZKP nije u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim Međunarodnim ugovorom, Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo zahtev za naknadu troškova u krivičnom postupku Ki 2625/10 u iznosu od 46.500,00 dinara, koji je neosnovano odbijen. Prema navodima zahteva, branilac je zahtevao troškove odbrane okrivljenog AA u krivičnom postupku Ki 2625/10 koji je pravnosnažno okončan odlukom Apelacionog suda Kž2 2239/10 od 06.09.2011. godine, koja nije dostavljena ni okrivljenom ni braniocu. Prilikom donošenja pobijanog prvostepenog rešenja, iz kog, po stavu branioca, u suštini proizlazi da je zahtev za nakadu troškova zapravo osnovan ali da nije postavljen blagovremeno, sud se paušalno pozvao na članove 261. i 262. ZKP i pogrešno našao da se odluka Ustavnog suda IUz-134/19 ne može primeniti na konkretan slučaj. Isti stav suda, potvrđen je u drugostepenom rešenju kojim je žalba branioca odbijena kao neosnovana. Po mišljenju branioca, odluka Ustavnog suda IUz-134/19 mora se primeniti ne samo na konkretan slučaj, već i na sve ostale slučajeve jer je reč o opšteobavezujućem aktu, pa je postupajući na suprotan način, sud pobijanim rešenjima povredio odredbe člana 261. stav 1. i stav 2. tačka 7) ZKP i člana 265. stav 1. ZKP na štetu okrivljenog. Pored toga, branilac u zahtevu ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 2) ZKP navodima da se prvostepeno rešenje faktički zasniva na odredbi člana 262. stav 2. ZKP iako se u rešenju to eksplicitno ne navodi.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da je oštećena kao tužilac 15.01.2010. godine podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu, zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenog AA, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 208. stav 4. ZKP. Istražni sudija je 09.08.2010. godine saslušao okrivljenog u prisustvu branioca, advokata Branislava Antića, a nakon toga izrazio neslaganje sa zahtevom za sprovođenje istrage i zatražio da o tome odluči veće (član 24. stav 6. ZKP).

Rešenjem veća Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1969/10 od 12.08.2010. godine, na osnovu člana 243. stav 7. ZKP, odlučeno je da nema mesta sprovođenju istrage protiv okrivljenog AA zbog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. ZKP, po zahtevu za sprovođenje istrage oštećene kao tužioca od 15.01.2010. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 2239/10 od 06.09.2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika oštećene kao tužioca, izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1969/10 od 12.08.2010. godine.

Prema stanju u spisima, zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka branilac okrivljenog AA, advokat Branislav Antić, podneo je Osnovnom sudu u Novom Sadu 26.04.2021. godine.

Prema zakonskim odredbama, koje su bile na snazi kada je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv okrivljenog AA, okrivljeni je imao pravo da zahteva troškove krivičnog postupka - nagradu i nužne izdatake branioca, u roku određenom u članu 194. stav 2. tada važećeg ZKP odnosno u roku od jedne godine od pravnosnažnosti rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu Kv 1969/10 od 12.08.2010. godine, koje je okrivljeni primio 22.09.2010. godine. Prema stanju u spisima predmeta, takav zahtev sudu nisu dostavili ni okrivljeni niti njegov branilac.

Propuštajući da u roku propisanom u članu 194. stav 2. ZKP (koji odgovara članu 262. stav 2. važećeg ZKP) sudu dostavi zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka, okrivljeni je izgubio i samo pravo na njihovu nadoknadu u krivičnom postupku. Ovo stoga što je reč o prekluzivnom roku čijim propuštanjem prestaje pravo na preduzimanje određene krivično-procesne radnje, a time i pravo koje se ostvaruje preduzimanjem te radnje. Pri tome, računanje navedenog roka vezano je za nastupanje činjenice određene u zakonu, u konkretnom slučaju za pravnosnažnost navedenog rešenja, iz kog razloga su bez uticaja navodi branioca o vremenu kada je za njega saznao.

Prema tome, okrivljeni je pravo na naknadu troškova krivičnog postupka izgubio kada je istekao rok od jedne godine od dana pravnosnažnosti navedenog rešenja.

Iz iznetih razloga, nalazeći da nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu povredili odredbe člana 261. stav 1. i stav 2. tačka 7) ZKP i člana 265. stav 1. ZKP na štetu okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je suprotne navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ocenio kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da stoji činjenica da je Ustavni sud odlučujući o inicijativi za ocenu ustavnosti odredbe člana 262. stav 2. ZKP, doneo odluku IUz- 134/19 koja je objavljena u Službenom glasniku Republike Srbije broj 27 od 24.03.2021. godine: „Utvrđuje se da odredba člana 262. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) u delu koji glasi: „Podaci o visini troškova i zahteva za njihovu naknadu mogu se podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja iz stava 1. ovog člana“, nije u saglasnosti za Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorom“.

Odredbom člana 168. stav 3. Ustava Republike Srbije, propisano je da zakon ili drugi opšti akt koji nije saglasan Ustavu ili zakonu prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u službenom glasilu.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu odredbu člana 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu te činjenicu da pitanje naknade troškova odbrane okrivljenog nije pravnosnažno rešeno jer naknada troškova do dana 26.04.2021. godine nije ni zahtevana ali je ocenio da je stečeno pravo na naknadu troškova, u smislu ove odredbe Zakona o Ustavnom sudu - nastankom određenog pravnog odnosa, prestalo istekom prekluzivnog roka propisanog tada važećim Zakonikom o krivičnom postupku.

Citirana odluka Ustavnog suda proizvodi pravna dejstva u buduće od trenutka kada je objavljena a objavljivanje odluke Ustavnog suda IUz-134/19, time i prestanak važenja dela odredbe člana 262. stav 2. ZKP, u konkretnom slučaju, ne daje okrivljenom pravo da zahteva i ostvari naknadu troškova krivičnog postupka u situaciji kada je to pravo izgubio po odredbama Zakonika o krivičnom postupku koji se tada morao primeniti, a čije odredbe su van domašaja odluke Ustavnog suda IUz-134/19. Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda stečeno pravo na naknadu troškova pravnosnažnim okončanjem krivičnog postupka (član 197. - sada član 265. ZKP) a čija realizacija nije zahtevana sve vreme do 26.04.2021. godine (nakon odluke Ustavnog suda), prestalo je za okrivljenog i branioca istekom prekluzivnog roka tada propisanog važećim zakonom.

Shodno svemu navedenom, Vrhovni kasacioni sud je navode zahteva za zaštitu zakonitosti branica okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 2) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Dragomir Milojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić