Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3-8/20 od 07.04.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljene AA i okrivljene AA lično, i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-613/19 od 24.12.2019. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljene AA – advokat Vladimir Horovic i advokat Biljana Desnica – Petrović, u smislu 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i krivični postupak protiv okrivljene AA za krivično delo iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru obustavi zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i odredi da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu podnet, pa je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, kao i u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, dok je u preostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branioci okrivljene, u zahtevu navode da je u donošenju odluke suda trećeg stepena kao predsednik veća učestvovao sudija Dušan Vojnović koji se morao izuzeti, s obzirom da je u ranijoj fazi postupka učestvovao kao član veća u donošenju odluke Apelacionog suda u Novom Sadu kao suda drugog stepena i to rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-146/17 od 04.02.2017. godine, kojim je prvi put ukinuta prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K-793/16 od 22.11.2016. godine, zbog čega je, navedeni sudija sa drugim članovima veća razmatrao dokaze i odlučivao o optužbi protiv okrivljene, zauzimao stavove, te je u toj fazi kao član veća suda drugog stepena, po stavu odbrane, učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi protiv okrivljene koja se pobija žalbom, a potom je o istoj optužbi odlučivao kao predsednik veća suda trećeg stepena, što znači da je imao prethodna saznanja i predubeđenja u predmetu protiv okrivljene AA, a što predstavlja razlog za obavezno izuzeće sudije u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog posutpka iz člana 438. stav 1. tačka 4. ZKP.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da će sudija ili sudija porotnik biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

U konkretnom slučaju, sudija Dušan Vojnović, učestvovao je u donošenju ranije odluke kao član drugostepenog veća Apelacionog suda u Novom Sadu koje je donelo rešenje Kž1-146/17 od 14.02.2017. godine, a kojim rešenjem je ukinuta prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K-793/16 od 22.11.2016. godine, tako da u ovom ponovljenom krivičnom postupku nije postupao ni u jednom svojstvu propisanom odredbom člana 37. stav1. tačka 4) ZKP, koje bi predstavljalo razlog za obavezno izuzeće sudije od postupanja.

Sudija Dušan Vojnović nije učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom, već u donošenju odluke kojom je prvostepena presuda prvi put bila ukinuta, nakon čega je postupak počeo teći iznova. U tom postupku, koji je počeo teći iznova i u kom je doneta nova prvostepena presuda, sudija Dušan Vojinović je učestvovao samo kao predsednik veća, suda trećeg stepena, iz kojih razloga, imenovani sudija nije postupao ni u jednom svojstvu propisanom odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, u ponovljenom postupku, niti su pobijane presude obuhvaćene bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA ukazuje.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U vezi sa ovom povredom zakona, branioci okrivljene navode da je u konkretnom slučaju optužba prekoračena, jer je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni sud presudom Kž1-613/19 od 24.12.2019. godine preinačio prvostepenu oslobađajuću presudu na štetu okrivljene prekoračenjem optužbe, s ozbirom da je okrivljenu oglasio krivom za sasvim drugo krivično delo i to delo iz člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru i sasvim drugu radnju izvršenja, dodajući u izreku presude pored „napada“ i radnju „ometanja“ koja nije bila sadržana u optužnom aktu. Dodajući novu radnju izvršenja za koju okrivljena nije bila optužena, sud je izmenio činjenične navode optužnog akta, a na koje okolnosti – novu radnju izvršenja „ometanja“ okrivljena nikada nije dala svoju odbranu, niti su svedoci saslušani na ove okolnosti. Pored iznetog, u zahtevu se navodi da je drugostepeni sud u obrazloženju presude drastično prekršio zakon, kada je u činjeničnom utvrđenju dodao niz drugih radnji koje se kvalifikuju kao ometanje koje je navodno vršila okrivljena u vidu pretnji, vređanja, upućivanja pogrdnih reči..., a da ni jedna od ovih radnji nije bila sadržana u optužnom aktu – optužnici OJT u Novom Sadu Kt. br. 214/11 od 18.03.2013. godine. Po stavu odbrane, Apelacioni sud u Novom Sadu je dodao nove činjenice koje su od bitnog značaja za utvrđivanje krivičnog dela za koje je okrivljena osuđena, i na taj način je prekoračio optužbu na štetu okrivljene. Istu povredu je učinilo i veće trećeg stepena Apelacionog suda u Novom Sadu, koje je odbilo žalbu okrivljene i njenih branilaca podnetu protiv drugostepene presude. Po stavu odbrane, radi se o prekoračenju optužnog akta koje se sastoji u dodavanju sasvim nove radnje izvršenja – ometanja u izreku drugostepene presude.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo s toga što, prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela iz optužnog akta dodavanjem nove radnje izvršenja ili u drugom smislu povećanje kriminalne aktivnosti iskazane volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

U konkretnom slučaju, kada su u pitanju radnje koje su okrivljenoj stavljene na teret dispozitivom optužnog akta Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu od 18.06.2013. godine i izrekom presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-613/19 od 24.12.2019. godine može se zaključiti da su u oba akta, radnje okrivljene AA identične: „tako što je oštećenog odgurnula svojim rukama u predelu grudi, a kada ju je oštećeni uhvatio za ruke, grebala ga po rukama – podlakticama obe ruke, od čega je oštećeni zadobio laku telesnu povredu“.

Stoje navodi, da je u optužnom aktu Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu okrivljenoj stavljeno na teret da je na taj način napala službeno lice, a da je izrekom presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1-613/19 od 24.12.2019. godine stavljeno da je ometala službeno lice, međutim po stavu Vrhovnog kasacionog suda, da li je u konkretnom slučaju AA kritičnom prilikom preduzimajući radnje koje su identično opisane u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, „ometala službeno lice“ ili „napala službeno lice“, stvar su pravne ocene opisane radnje, a ne dodavanje nove radnje, kako to tvrdi odbrana u podnetom zahtevu.

Odredba člana 323. KZ, (što je okrivljenoj optužnim aktom stavljena na teret) u svom osnovnom obliku propisuje da ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, kazniće se zatvorom od 3 meseca do 3 godine, a odredbom člana 23. Zakona o javnom redu i miru (za šta je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu) propisano je u osnovnom obliku da ko uvredi, zlostavi, preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne, ili na drugi način ometa ovlašćeno službeno lice u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira, kazniće se zatvorom od 6 meseci do 3 godine. Iz citiranih odredbi Krivičnog zakonika, kao i Zakona o javnom redu i miru, proizilazi da je i u jednoj i u drugoj odredbi, propisana kao jedna od alternativnih radnji izvršenja krivičnog dela „napad“.

Imajući u vidu sve napred navedeno, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer po stavu Vrhovnog kasacionog suda, nije prekoračena optužba od strane nižestepenih sudova, obzirom da je Apelacioni sud u Novom Sadu samo dao svoju pravnu ocenu radnji okrivljene AA, koje su već prethodno bile identično opisane u optužnom aktu, nalazeći da je opisanim radnjama okrivljena AA ometala službeno lice u vršenju poslova bezbednosti, a da njena radnja nema obeležja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, kako to stoji u optužnom aktu.

Pored iznetog, branioci okrivljene, ukazuju i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a koje povrede u jednom delu obrazlažu na isti način, te navode da je okrivljena pravnosnažno osuđena za krivično delo iz člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru i radnje „ometanja“, za koje krivično delo je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Naime, Osnovni javni tužilac u Novom Sadu nikada protiv okrivljene nije pokrenuo postupak za krivično delo, za koje je osuđena, već je podigao optužnicu za delo iz člana 323. KZ i do završetka glavnog pretresa je nije izmenio, već je ostao kod prvobitno podnete optužnice. Istraga je u predmetu protiv okrivljene okončana 2012. godine, a OJT je podiglo optužnicu za delo iz člana 323. stav 3. KZ i za radnju napad na službeno lice dana 18.06.2013. godine. Po stavu odbrane, kako Osnovni javni tužilac u Novom Sadu nikada protiv okrivljene nije podigao optužni predlog za delo iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru i za radnju „ometanja“, za koje delo je osuđena pravnosnažnom presudom, da je sprovođenjem istražnih radnji došlo do prekida zastarelosti, u odnosu na delo iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru, da nakon podnošenja optužnice tužilaštvo nije preduzelo ni jednu radnju kojom bi okrivljenu gonilo zbog učinjenog krivičnog dela iz člana 23. Zakona o javnom redu i miru, to je u trenutku donošenja obe presude Apelacionog suda u Novom Sadu nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, shodno članu 103. KZ, kojom je propisano da se postupak za ovo krivično delo ne može pokrenuti ako protekne pet godina od izvršenja dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 104. stav 1. propisano je da zastarelost krivičnog gonjenja počinje da teče od dana kada je krivično delo izvršeno, a ukoliko posledica krivičnog dela nastupi kasnije, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je posledica nastupila, dok je u stavu 3. istog člana propisano da se zastarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, a stavom 5. člana 104. KZ propisano je da svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče. Imajući uvidu da iz spisa predmeta proizilazi da se kritični događaj desio dana 07.06.2010. godine, ne može se govoriti o nastupanju relativne zastarelosti krivičnog gonjenja, jer je zastarelost prekinuta radnjom usmerenom na krivično gonjenje okrivljene za konkretni predmet i događaj, nezavisno od pravne kvalifikacije krivičnog dela, pa se u tom smislu nastupanje zastarelosti ocenjuje u odnosu na preduzete procesne i krivičnopravne radnje vezane za isti životni događaj, i to za događaj od 07.06.2010. godine, odnosno u konkretnom slučaju radnjama javnog tužioca i to podizanjem predloga za preduzimanje određenih istražnih radnji i podnošenjem neposredne optužnice Osnovnom sudu u Novom Sadu (u skladu sa tada važećim ZKP), kao i zastupanje optužnice do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. U tom smislu, ni u jednoj fazi postupka nije dolazilo do prekoračenja rokova iz člana 103. i člana 104. KZ, pa samim tim u pogledu zastarelosti krivičnog gonjenja, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Branioci okrivljene, ukazuju u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti i na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer je sud odlukom o troškovima postupka povredio odredbu člana 266. ZKP. Naime, Apelacioni sud je pobijanim presudama obavezao okrivljenu da snosi troškove punomoćnika oštećenog, iako ne postoji takva obaveza okrivljene, shodno članu 266. ZKP, jer u smislu navedenog člana naknadu i nužne izdatke punomoćnika oštećenog dužno je da plati zastupano lice, bez obzira ko je po odluci suda dužan da snosi troškove krivičnog postupka.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP propisano je da kad sud okrivljenog oglasi krivim, izreći će u presudi da je dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

Odredbom člana 261. stav 1. ZKP propisano je da su troškovi krivčnog postupka izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, a u stavu 2. tačka 8) istog člana propisano je da troškovi krivičnog postupka obuhvataju nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika.

Odredbom člana 50. stav 1. tačka 3) propisano je da oštećeni ima pravo da angažuje punomoćnika iz reda advokata.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te da iz spisa predmeta proizilazi da je optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu KT 214/11 od 27.06.2013. godine okrivljenoj AA stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. i stav 1. KZ, da je pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 613/19 od 24.12.2019. godine oglašena krivom zbog izvršenja krivčnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o javnom redu i miru, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu Zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer oštećeni ima pravo da angažuje punomoćnika iz reda advokata, da ga zastupa u krivičnom postupku, a kako je okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom (član 264. stav 1. ZKP) dužna je i da nadoknadi troškove krivičnog postupka, koji pored ostalog, obuhvataju i nagradu i nužne izdatke punomoćnika oštećenog.

Shodno iznetom, suprotni navodi branilaca okrivljene, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjeni su kao neosnovani.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen, a ovo iz sledećih razloga:

Branioci okrivljene AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti numerišu i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP i člana 439. tačka 3) ZKP, a koje povrede su zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Međutim, navedene povrede zakona branioci obrazlažu navodima da su drugostepeni, a potom i sud trećeg stepena prvostepenu oslobađajuću presudu donetu u korist okrivljene ispitivali izvan obima i pravaca pobijanja istaknutog u žalbi Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu od 06.11.2018. godine, a što se posebno odnosi na odluku o krivičnoj sankciji i troškovima krivičnog postupka. Na opisani način, branioci okrivljene iako formalno navode zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u suštini ukazuju na povredu zakona iz člana 451. ZKP.

Pored iznetog, branioci okrivljene obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, u preostalom delu istu obrazlažu i osporavanjem činjeničnog stanja i to navodima kojima ukazuju na drugačije utvrđeno činjenično stanje od strane Osnovnog suda u Novom Sadu u prvostepenom postupku, od onog koje je utvrđeno u presudi suda drugog i trećeg stepena, a vezano za povrede okrivljene, medicinsku dokumentaciju, kao i medicinsko veštačenje povreda okrivljene.

Branioci okrivljene numerišu i povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a koja povreda je takođe zakonom dozvoljen razlog u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca. Međutim i navedenu povredu zakona, branioci okrivljene obrazlažu osporavajući činjenično stanje, odnosno ukazujući na povredu zakona iz člana 440. ZKP, osporavanjem činjenica vezanih za povrede oštećenog, te s tim u vezi ukazuju na medicinsku dokumentaciju, sam način pokretanja krivičnog postupka protiv ovde okrivljene, ko je vršio pregled oštećenog, odnosno koja ustanova, kada je oštećeni dobio izveštaj od strane kog kliničkog centra...

Takođe, branioci okrivljene AA u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuju i na povredu zakona iz člana 447. ZKP.

Kako član 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njegovom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 451.ZKP, člana 440.ZKP i člana 447. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branilaca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r                                                                                                                    Bata Cvetković, s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić