Presudom Višeg suda u Subotici Kž 200/14 od 06.08.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene D.K., advokata S.M., a presuda Osnovnog suda u Subotici K 45/13 od 15.04.2014. godine je potvrđena.

Protiv navedenih presuda branilac okrivljene D.K., advokat S.M., blagovremeno je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, člana 439. tač. 1. i 3. ZKP i člana 441. stav 3. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane odluke ukine u celini i predmet vrati na ponovnu odluku prvostepenom sudu ili da shodno odredbi člana 492. stav 1. tač. 1. i 2. ZKP pobijane odluke preinači i okrivljenu oslobodi od optužbe jer delo za koje se okrivljena goni nije krivično delo, a nije ni dokazano da je okrivljena počinila krivično delo za koje je optužena.

Vrhovni kasacioni sud je u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na osnovu člana 490. ZKP održao sednicu veća o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljene u smislu člana 488. stav 2. ZKP jer je smatrao da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, a u kojoj sednici veća je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u predmetnom krivičnom postupku sud utvrdio da je okrivljena stekla imovinsku korist i istu joj oduzeo, a u situaciji kada je navodno oštećena sindikalna organizacija preko svog predstavnika izjavila da za sindikalnu organizaciju nema štete, te sud nije mogao doneti odluku o oduzimanju imovinske koristi jer nije postavljen imovinskopravni zahtev, pa imovinske koristi u suštini nema, zbog čega je po oceni branioca pobijanim presudama, odnosno odlukom o oduzimanju imovinske koristi povređen zakon na štetu okrivljene u smislu člana 439. stav 1. tačka 3. ZKP. Takođe, branilac okrivljene u zahtevu navodi da je prvostepenom i drugostepenom presudom povređen zakon iz člana 441. stav 3. ZKP na štetu okrivljene jer je sud doneo odluku o oduzimanju imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela, u situciji kada u postupku nije utvrđeno da je okrivljena počinila krivično delo i kada niko nije označen u postupku kao oštećeni, niti je država u čiju korist je okrivljena obavezana da uplati oduzetu imovinsku korist na bilo koji način oštećena.

Iznete navode branioca okrivljene da je prvostepenom i drugostepenom presudom na štetu okrivljene povređen zakon iz člana 439. stav 1. tačka 3) ZKP i iz člana 441. stav 3. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane.

Odredbom člana 91. stav 1. KZ je propisano da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom, dok je stavom 2. istog člana propisano da će se korist iz člana 1. ovog člana oduzeti pod uslovima predviđenim ovim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela. Odredbom člana 92. stav 1. KZ propisano je da će se od učinioca oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće učinilac će se obavezati da preda u zamenu drugu imovinsku korist koja odgovara vrednosti imovine pribavljene izvršenjem krivičnog dela ili proistekle iz krivičnog dela ili da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a kako je okrivljena D.K. pravnosnažnom presudom oglašena krivom, da je izvršila krivično delo pronevere iz člana 364. stav 1. KZ jer je u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist prisvojila novac koji joj je poveren kao predsedniku sindikalne organizacije, a na koji način je pribavila sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 49.050,00 dinara, to je navedena imovinska korist od okrivljene u smislu citiranih zakonskih odredbi čl. 91. i 92. KZ morala biti oduzeta, pri čemu činjenica da nema oštećenog koji je prema okrivljenoj postavio imovinskopravni zahtev nije od uticaja na ovakvu odluku suda jer se kod imovinskopravnog zahteva radi o posebnoj vrsti postupka u okviru krivičnog postupka predviđenom odredbama članova 252. - 260. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u pogledu povrede krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3) ZKP ocenio neosnovanim.

U vezi sa napred navedenim, a kako je u konkretnom slučaju okrivljenoj na osnovu člana 91. i člana 92. KZ oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom, te kako prema okrivljenoj nije vođen poseban postupak za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u smislu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, a u konkretnom slučaju nije ni postojao imovinskopravni zahtev oštećenog o kom bi sud odlučivao, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene i u pogledu povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP ocenjen kao neosnovan.

Nadalje, branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da je prvostepena presuda Osnovnog suda u Subotici doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP jer je u nalazu i mišljenju veštaka ekonomskofinansijske struke konstatovano da je u spornom periodu podignuto 66.000,00 dinara gotovine, od kog iznosa je deo pravdan, a za ostatak iznosa nije izvršeno pravdanje troškova, odnosno nije utvrđeno za šta je taj novac utrošen, pa po oceni branioca prvostepeni sud na osnovu izvedenog dokaza, a u sklopu ostalih izvedenih dokaza nije mogao da utvrdi postojanje namere kod okrivljene da prisvoji novac koji joj je poveren u radu i da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist. Takođe, kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da je tokom predmetnog krivičnog postupka utvrđeno da okrivljena nije uredno pravdala novac sindikalne organizacije koji je podizala na osnovu odluka o trošenju novca, te da je ostao iznos od 49.050,00 dinara kao iznos koji nije pravdan, a utrošen je, ali da izvedenim dokazima nije utvrđeno da je njoj u radu poveren novac, kao i da je prisvojila novac u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, a iz čega, po oceni branioca proizilazi da delo za koje je okrivljena osuđena nije krivično delo već eventualno privredni prekršaj.

Izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljene D.K., pozivajući se pogrešno na povredu krivičnog zakona po pitanju da li je delo koje je okrivljenoj stavljeno na teret, kako je opisano u optužbi i izreci pravnosnažne presude, po zakonu krivično delo, te pozivajući se pogrešno i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati, u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi, što nije zakonski razlog iz odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u navedenom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu kojim je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                             Janko Lazarević,s.r.