Oštećena AA je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnični postupak shodno članu 258. stav 4. ZKP, dok u ostalom delu, žalba Višeg javnog tužioca u Nišu je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu u odnosu na okrivljene BB i VV je potvrđena i odlučeno da troškovi krivičnog postupka u odnosu na ove okrivljene nastali pred drugostepenim sudom padaju na teret budžetskih sredstava i biće isplaćeni iz sredstava Apelacionog suda u Nišu, a o čijoj će visini sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu 12Kž3 8/18 od 28.05.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Envera Begešija, a presuda Apelacionog suda u Nišu 16Kž1 504/17 od 15.12.2017. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, branilac okrivljenog Envera Begešija, adv. Momčilo Kovačević, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Envera Begešija u odnosu na povredu odredbe krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP je neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Envera Begešija, adv. Momčilo Kovačević, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer za krivično gonjenje okrivljenog Envera Begešija nije pribavljeno odobrenje Republičkog javnog tužioca, niti zvanično obaveštenje Kraljevine Švedske, da li je predmetno krivičnog delo kažnjivo po zakonu te države, pa su sudovi povredili odredbu člana 8. i 10. Krivičnog zakonika, a Vrhovni kasacioni sud ovakve navode ocenjuje neosnovanim.

Odredbom člana 8. stav 1. KZ, propisano je da krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini bilo koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. ovog zakonika, ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji, a odredbom člana 10. stav 2. Krivičnog zakonika, propisano je da u slučaju iz člana 8. i člana 9. stav 1. ovog zakonika krivično gonjenje se može preduzeti samo ako se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je ono učinjeno, osim kada postoji odobrenje Republičkog javnog tužioca ili kada je to predviđeno potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Iz spisa predmeta proizilazi da je u postupku ekstradicije okrivljenog Envera Begešija, Ministarstvo pravde Kraljevine Švedske uz dopis od 11.06.2015. godine, dostavilo i odluku Vlade Kraljevine Švedske II: 1 od 11.06.2015. godine, kojom se „odobrava ekstradicija Envera Begešija Srbiji zbog krivičnog dela koje po Švedskom zakonu odgovara trgovini ljudima“.

Iz navedenog proizilazi da je u konkretnom slučaju krivično delo koje je okrivljenom Enveru Begešiju stavljeno na teret kažnjivo i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno, pa shodno tome nije bilo potrebno odobrenje Republičkog javnog tužioca, te stoga nisu povređene odredbe člana 8. i 10. Krivičnog zakonika kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Stoga, navodi branioca, da su pobijane presude donete uz povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP ocenjeni su kao neosnovani.

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Envera Begešija, adv. Momčilo Kovačević, kao razlog podnošenja istog samo formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je zahtev dozvoljen, ali ne opredeljuje u čemu se ova povreda materijalnopravne prirode sastoji, već u obrazloženju zahteva navodi da u radnjama okrivljenog ne stoje zakonska obeležja krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, jer po navodima zahteva „život u porodičnoj zajednici, gde svako ima svoju odluku i zaduženje, u skladu sa svojom ulogom u porodici i statusom azilanata, nije krivično delo“ iz čega proizilazi da se u zahtevu iznosi sopstvena ocena izvedenih dokaza i svoj lični stav da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela za koje je okrivljeni olgašen krivim, a što ne predstavlja razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenog i njegovog branioca.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacini sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u ostalom delu zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić