Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog advokat Bojan Patrić zbog povrede zakona – člana 438. stav 1. tačka 7) i tačka 11) i stav 2. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i pobijane presude preinači u oslobađajuće, jer postupak za delo za koje je oglašen krivim nije vođen od strane ovlašćenog tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je ukazao da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, koja je učinjena na taj način što je drugostepeni sud, usled nepostojanja dokaza da je okrivljeni počinio krivično delo koje mu je optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Vršcu stavljeno na teret, okrivljenog oglasio krivim za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ), za koje se gonjenje preduzima po privatnoj tužbi. Po navodima branioca u takvoj situaciji sud je trebao da optužbu odbije jer nema ovlašćenog tužioca.

Iz spisa predmeta proizilazi da je Osnovni javni tužilac u Vršcu podneo optužni predlog Kt – 542/20 od 21.09.2020. godine protiv okrivljenog AA zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ. U prvostepenom postupku koji je vođen po navedenom optužnom predlogu javnog tužioca okrivljeni je presudom Osnovnog suda u Vršcu 2K br.251/20 od 10.12.2020. godine oglašen krivim da je izvršio krivično delo nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Naime, prvostepeni postupak je vođen po optužnom predlogu javnog tužioca podnetom zbog krivičnog dela nasilničko ponašanje iz člana 344. stav 1. KZ za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti i pri tom optužnom predlogu je nadležni javni tužilac ostao do okončanja prvostepenog postupka. Sa druge strane, oštećeni je podneo krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužiocu u Vršcu 23.07.2020. godine i u iskazu koji je dao pred Osnovnim javnim tužiocem u Vršcu 18.09.2020. godine naveo je da je zainteresovan za krivično gonjenje okrivljenog i istakao je imovinsko pravni zahtev, pri kojoj izjavi je ostao i nakon što je ispitan 10.12.2020. godine.

Odredbom člana 65. stav 2. ZKP propisano je da se privatna tužba podnosi u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo i osumnjičenog, a stavom 3. istog člana propisano je da ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za krivično gonjenje, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava, odnosno predlog smatraće se blagovremenom privatnom tužbom ako su podneti u roku predviđenom za privatnu tužbu.

Dakle, u smislu citirane odredbe oštećeni je tokom prvostepenog postupka imao svojstvo potencijalnog ovlašćenog tužioca za slučaj odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja ili ako se tokom postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je oštećeni izjavom datom policijskim službenicima kojim ih je obavestio o kritičnom događaju, kao i izjavom datom u svojstvu svedoka pred Osnovnim javnim tužiocem u Vršcu, kojom prilikom se izjasnio da se pridružuje krivičnom gonjenju protiv okrivljenog i ističe imovinsko pravni zahtev, dakle, u roku predviđenom za podnošenje privatne tužbe i izjavom datom u prvostepenom postupku da je „zainteresovan za krivično gonjenje okrivljenog“ jasno izrazio svoju volju za krivični progon okrivljenog, o čemu je drugostepeni sud u obrazloženju presude na strani 6, pasus četvrti i strana 7, pasus prvi dao dovoljne i jasne razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

Stoga u situaciji kad se sprovede krivični postupak po optužnom aktu javnog tužioca za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, pa sud nakon održanog glavnog pretresa na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja oceni da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela za koje se goni po privatnoj tužbi, izjava oštećenog data u krivičnom postupku da se pridružuje krivičnom gonjenju po oceni ovog suda, smatra će se izjavom za nastavljanje postupka za krivično delo za koje se goni po privatnoj tužbi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i povredu iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Osim toga u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je naveo da su u pobijanim presudama učinjene povrede koje je numerički označio kao povrede člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a što je zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, međutim u obrazloženju podnetog zahteva branilac ne ukazuje na kojim se to dokazima presuda zasniva, a da se nije mogla zasnivati, te u ovom delu je ocenjeno da zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koja odredba nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi člana 484. ZKP i člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić