Viši sud u Pančevu, presudom Kž.br.310/14 od 05.08.2014. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog V.K., advokata L.G. i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vršcu 7K.1059/11 od 16.05.2014. godine.

Branilac okr. V.K., adv. L.G., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Osnovnog suda u Vršcu 7K.1059/11 od 16.05.2014. godine (samim tim i protiv drugostepene presude Višeg suda u Pančevu Kž.br.310/14 od 05.08.2014. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda), zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji zahtev i pobijanu presudu preinači tako što će okr. V.K. osloboditi od krivične odgovornosti za krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. V.K., adv. L.G., je neosnovan.

Bez osnova branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1.. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da se u ovom slučaju radi o presuđenoj stvari i da je okrivljeni dva puta kažnjen za isto delo, odnosno i pred Prekršajnim sudom u Vršcu.

Pravnosnažnom presudom Prekršajnog suda u Vršcu Pr.br.2-146/11 od 02.04.2012. godine, koja je priložena spisima predmeta i na koju se poziva branilac u zahtevu, okr. V.K. oglašen je krivim i osuđen na novčanu kaznu za prekršaj iz člana 332. u vezi sa članom 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona, zbog posedovanja robe (putničkog automobila marke „…“ tip „…“ italijanskih registarskih oznaka ...) koja prilikom unosa u carinsko područje Republike Srbije nije prijavljena carinskom organu, dok je okrivljenom u predmetnom krivičnom postupku stavljeno na teret naručivanje, odnosno pokušaj nabavljanja lažne javne isprave (italijanske radne dozvole) radi upotrebe iste kao prave prilikom upravljanja navedenim vozilom u javnom saobraćaju. Iz navedenog proizilazi da radnja izvršenja i druge činjenice koje su predmet dela za koje je okrivljeni pravnosnažno osuđen u prekršajnom postupku, nisu iste niti u bitnom istovetne radnji izvršenja i činjenicama koje su obeležja krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim pravnosnažnom presudom u ovom krivičnom postupku, pa se ne radi o presuđenoj stvari.

Neosnovano branilac okrivljenog ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i s tim u vezi, navodi da radnje koje su okrivljenom stavljene na teret izrekom prvostepene presude ne predstavljaju radnje pokušaja s obzirom da okrivljeni nikada nije nabavio predmetnu falsifikovanu ispravu, već eventualno pripremne radnje koje kod krivičnog dela iz člana355. stav 2. KZ nisu kažnjive, kao i da se okrivljeni nalazio u stvarnoj zabludi u pogledu predmeta dela i da ga je sud na osnovu ovog instituta mogao osloboditi od krivične odgovornosti, jer okrivljeni nije znao koju i kakavu ispravu će mu nabaviti svedok V.V. i na koji način će to učiniti.

Prema činjeničnom opisu u izreci i obrazloženju prvostepene presude, okrivljeni je naručio lažnu javnu ispravu-italijansku radnu vizu da bi je upotrebio kao pravu, na taj način što bi na osnovu te radne vize koristio označeno strano motorno vozilo u javnom soabraćaju. Time je okrivljeni, prema pravilnom zaključku prvostepenog suda (strana 4 stav drugi i strana 5 stav peti prvostepene presude), započeo izvršenje krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ koje nije dovršeno zbog intervencije policije, jer „naručivanje“ lažne isprave ne predstavlja stvaranje uslova za izvršenje dela, odnosno nekažnjivu pripremnu radnju, već preduzimanje delatnosti koja neposredno vodi nabavljanju lažne isprave i neposredno izražava volju za nabavljanje lažne isprave i koja, kao sastavni deo radnje nabavljanja javne lažne isprave, alternativno propisane kao radnje izvršenja krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi sa stavom 1.KZ, čini elemenat bića navedenog krivičnog dela. Pozivajući se, pak, na stvarnu zabludu u pogledu predmeta krivičnog dela, branilac okrivljenog ističe činjenice suprotne onim koje su, u pogledu saznanja okrivljenog o vrsti lažne javne isprave koja se nabavlja, utvrđene u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, što navedeni osnov isključenja postojanja krivičnog dela (član 28. KZ) svodi na osporavanje činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, a što nije zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca (član 485. stav 4. ZKP), zbog čega se Vrhovni kasacioni sud nije upuštao u razmatranje zahteva u ovom delu.

Nalazeći iz iznetih razloga, da u konkretnom slučaju prvostepenom presudom, kao ni drugostepenom presudom kojom je potvrđena prvostepena presuda, nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okr. V.K., Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac, s.r.                                                                                              Janko Lazarević, s.r.