Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 514/21 od 26.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog, advokat Dragan Ranđelović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine ili preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo, zatim da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude i na osnovu člana 488. stav 2. ZKP branioca pozove na sednicu veća.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijana pravnosnažna presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati i to na izveštaju Direkcije za mere i dragocene metale od 31.03.2016. godine, koji je sačinjen za potrebe parničnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Bujanovcu P 74/15, koji je još uvek u toku, zbog čega se ovaj dokaz, za čije izvođenje nije bilo ni saglasnog predloga stranaka, ne može smatrati zakonitim dokazom koji je mogao biti korišćen u krivičnom postupku. U vezi sa tim branilac u zahtevu navodi i to da se u predmetnom krivičnom postupku nije mogao koristiti ni nalaz i mišljenje veštaka Živote Markovića, kao posredno nezakonit dokaz, s obzirom da se isti zasniva na navedenom izveštaju Direkcije za mere i dragocene metale, koji odbrana smatra nezakonitim dokazom.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okriljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 46. stav 1. Zakona o metrologiji, propisano je da Direkcija za mere i dragocene metale vrši nadzor nad merilima koja su u upotrebi, a da je stavom 2. tog člana propisano da ako se u vršenju nadzora iz stava 1. tog člana utvrdi da merilo u upotrebi ne ispunjava uslove propisane tim zakonom ili propisima iz oblasti metrologije, metrološki inspektor će naložiti otklanjanje utvrđenih nepravilnosti i nedostataka u određenom roku i privremeno zabraniti upotrebu merila do otklanjanja utvrđenih nepravilnosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tačan navod u zahtevu branioca okrivljenog da je izveštaj Ministarstva privrede, Direkcije za mere i dragocene metale od 31.03.2016. godine sačinjen po rešenju Osnovnog suda u Bujanovcu, donetog u parničnom postupku u predmetu P 74/15, kojim rešenjem je određeno veštačenje preko navedenog organa sa zadatkom da veštak u prisustvu stranaka na licu mesta pregleda i dostavi mišljenje o ispravnosti državne plombe i električnih brojila označenih brojeva na posebnim objektima u vlasništvu tužilaca – picerije „BB“ i hostela „VV“.

Međutim, po oceni ovoga suda, izveštaj Ministarstva privrede, Direkcije za mere i dragocene metale od 31.03.2016. godine sačinjen je od strane nadležnog organa, koji ni sam po sebi, niti po načinu pribavljanja nije u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Naime, navedeni izveštaj, sačinjen je po nalogu suda na osnovu pregleda mernog uređaja od strane državnog službenika u postupku metrološkog nadzora i u svemu po pravilima struke, koji izveštaj je potpisan od strane ovlašćenog lica Direkcije za mere i dragocene metale i sledstveno tome predstavlja ispravu izdatu od strane nadležnog državnog organa u zakonom propisanoj proceduri, koja je u smislu člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, podobna da se koristi kao dokaz u krivičnom postupku.

Pored navedenog, iz spisa predmeta proizlazi da je sud izveštaj Direkcije za mere i dragocene metale od 31.03.2016. godine na saglasan predlog stranaka pročitao u dokaznom postupku na glavnom pretresu održanom 27.04.2021. godine, i da na isti okrivljeni i njegov branilac nisu imali primedbi (iako je branilac kasnije u završnoj reči osporavao zakonitost ovog dokaza).

Dakle, imajući u vidu da je navedeni izveštaj izveden kao dokaz na glavnom pretresu u krivičnom postupku, to se presuda, u smislu člana 419. stav 2. ZKP, mogla zasnivati na ovom dokazu i sud je bio ovlašćen da ga ceni pojedinačno i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, a okolnost što je isti pribavljen za potrebe parničnog postupka koji nije pravnosnažno okončan, ne dovodi u pitanje njegovu zakonitost u situaciji kada je kao i ostali pisani dokazi izveden na pretresu u toku krivičnog postupka. Stoga navedeni izveštaj ne predstavlja nezakonit dokaz u smislu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Samim tim i sudski veštak elektrotehničke struke Života Marković je mogao da zasniva svoj nalaz i mišljenje na navedenoj ispravi u sklopu celokupne dokumentacije koju je koristio za obavljanje veštačenja u konkretnom predmetu. Iz navedenih razloga, po oceni ovoga suda, ni navedeni nalaz i mišljenje ne predstavlja nezakonit dokaz koji nije mogao biti korišćen u krivičnom postupku u smislu člana 84. ZKP.

S obzirom na napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je na štetu okrivljenog pravnosnažnom presudom povređen zakon iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i to da je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, učinjena i time što su u predmetnom postupku kao dokazi korišćeni i zapisnik o neovlašćenom korišćenju električne energije K2 i zapisnik o kontroli mernog mesta K 1/1 koji prema stavu odbrane, predstavljaju jednostrane isprave operatora distributivnog sistema, u kom kontekstu nemaju nikakvu dokaznu snagu.

Po oceni ovoga suda branilac okrivljenog, iako formalno ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, iznetim navodima zahteva ne ukazuje da su navedeni dokazi sami po sebi i po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ZKP, već osporava njihovu dokaznu vrednost i u vezi sa tim ocenu ovih dokaza od strane suda, čime pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac dalje, navodi da je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela teška krađa iz člana 204. stav 4. u vezi stava 1. KZ, za čije postojanje je neophodan umišljaj koji obuhvata i svest o kvalifikatornoj okolnosti koja se vezuje za vrednost oduzetih stvari, pa kako na strani okrivljenog takvog umišljaja nije bilo, to bi se u njegovim radnjama sticala zakonska obeležja krivičnog dela krađa iz člana 203. KZ. Prema navodima zahteva, kod okrivljenog, u vreme oduzimanja električne energije, nije postojala ni namera da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, pri čemu je sud zanemario činjenicu, koja okrivljenom nije bila poznata, da je povezivanje brojila na električnu mrežu izvršio njegov brat GG uz pomoć DD, čije iskaze sud pogrešno ceni kao nedosledne i nelogične, iako su isti u saglasnosti sa navodima iz nalaza i mišljenja veštaka Živote Markovića. Pored navedenog, branilac u zahtevu ističe i to da je prilikom obračuna neovlašćeno korišćene električne energije uzet period od godinu dana, iako je Zakonom o energetici propisano da se, ukoliko operator sistema nije vršio redovnu, odnosno vanrednu kontrolu mernog mesta, što je u konkretnom slučaju u pitanju, neovlašćena potrošnja obračunavana za period od najduže šest meseci, kao i da je sud utvrdio samo pretpostavljenu, a ne i stvarnu količinu neovlašćeno utrošene električne energije.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke vezano za subjektivni odnos okrivljenog prema izvršenom delu i visinu protivpravne imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela, na kojima zasniva stav o pogrešnoj pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, zbog čega branilac suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i takvom ocenom utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog kao razloge podnošenja zahteva ističe i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 3) ZKP, ali istaknute povrede zakona ne obrazlaže.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku, odnosno postupak koji je prethodio njenom donošenju, ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja, koji su istaknuti u zahtevu u smislu člana 489. stav 1. ZKP i nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                       Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                   Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić