Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog M.M. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je Viši sud u Šapcu svoju odluku o odbijanju zahteva za donošenje rešenja kojim će se utvrditi da je nastupila apsolutna zastarelost izvršenja kazne zatvora u trajanju od dve godine i deset meseci, koja je okrivljenom izrečena pravnosnažnom presudom Višeg suda u Šapcu K 80/14 od 13.05.2015. godine, odnosno Apelacioni sud u Novom Sadu svoju odluku da odbije žalbu okrivljenog, zasnivaju na stavu da navedena presuda ne predstavlja odluku kojom je po vanrednom pravnom leku okrivljenom smanjena kazna, čime su na štetu okrivljenog povredili odredbe člana 107. stav 2. KZ i člana 16. stav 5. ZKP. U vezi sa tim branilac okrivljenog u zahtevu ukazuje da je presuda Višeg suda u Šapcu K 80/14 od 13.05.2015. godine, doneta nakon postupka koji je sproveden po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka završenog pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Šapcu K 3/08 od 05.05.2008. godine, i da samim tim predstavlja odluku koja je doneta po vanrednom pravnom leku, a kako je tom presudom okrivljeni osuđen na manju kaznu zatvora od one na koju je osuđen ranijom presudom, to su nižestepeni sudovi bili u obavezi da u konkretnom slučaju primene odredbu člana 107. stav 2. KZ, imajući u vidu da je odlukom suda po vanrednom pravnom leku (presuda Višeg suda u Šapcu K 80/14 od 13.05.2015. godine), okrivljenom izrečena kazna smanjena, te je u tom smislu vreme potrebno za nastupanje zastarelosti trebalo utvrditi prema novoj kazni, a tok zastarelosti računati od ranije pravnosnažne presude – presude Okružnog suda u Šapcu K 3/08 od 05.05.2008. godine.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu navodi i to da se ni u kom slučaju nije mogla doneti odluka kojom se zahtev odbija, već je trebalo primeniti član 16. stav 5. ZKP, i sumnju u pogledu primene odredaba krivičnog zakona, rešiti u korist okrivljenog, s obzirom da je do takve sumnje došlo zbog propusta suda prilikom izrade forme izreke presude koja je doneta u ponovljenom postupku.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac čija su prava ograničena pravima koje u postupku ima okrivljeni u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 107. stav 2. KZ, i člana 16. stav 5. ZKP, zato je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog M.M., ocenio kao nedozvoljen, pri čemu ovaj sud napominje da postoji mogućnost podnošenja inicijative Republičkom javnom tužiocu koji je ovlašćen da zbog navedenih povreda zakona podnese zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar – savetnik                                                                                     Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović                                                                                           Janko Lazarević