Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Obrazlažući povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog navodi da činjenični opis dela, a kako je označeno u izreci presude, ne predstavlja krivično delo već prekršaj. Naime, po stavu odbrane, sama činjenica da nije zaključen ugovor o radu ili drugi radnopravni ugovor ne znači uskraćivanje prava, jer ugovor o radu predstavlja osnov za sticanje prava iz rada, kao što su prijave za obavezno socijalno osiguranje i ti akti se ne mogu smatrati sami po sebi pravom nekog lica, već su oni osnov za sticanje prava, tako da je, u konkretnom slučaju, štetna posledica koja je sankcionisana predmetnim krivičnim delom nastupila zbog neuplaćenih doprinosa za socijalno osiguranje, a kako i stoji u drugom delu izreke presude. Dalje se navodi da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, a koje se odnosi na nezaključivanje ugovora o radu, proizilazi da se radi o prekršaju iz člana 273. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, kojim je propisano da će se kazniti novčanom kaznom od 800.000,00 do 2.000.000,00 dinara za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica: ako sa licem koje radi nije zaključio ugovor o radu ili drugi u smislu tog zakona.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti se, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i isti su neosnovani, a ovo iz sledećeg razloga:

Krivično delo iz člana 163. Krivičnog zakonika čini onaj ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada.

Radnja ovog krivičnog dela, u konkretnom slučaju, se sastoji u nepridržavanju zakona i to odredbe člana 30. stav 1. i 2. Zakona o radu, tako što okrivljeni sa oštećenim nije zaključio ugovor o radu i protivno članu 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje nije uplaćivao doprinose za obavezno socijalno osiguranje, čime mu je uskratio pravo na penzijsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pri čemu je bio svestan svog dela, zabranjenosti istog i hteo njegovo izvršenje.

Sa teorijskog aspekta ovim krivičnim delom štite se tri grupe prava: prava po osnovu rada, prava koja se odnose na posebnu zaštitu na radu omladine, žena i invalida i prava iz socijalnog osiguranja. Kao izvršilac ovog krivičnog dela može se pojaviti samo lice koje ima određena ovlašćenja da odlučuje o pravima zaposlenih po osnovu rada, odnosno o pravima iz socijalnog osiguranja i mora znati da zaposlenom na osnovu zakona ili drugog opšteg akta pripada određeno pravo, ali mu i pored toga uskraćuje ili ograničava neko pravo, odnosno subjektivna strana ovog krivičnog dela zahteva postojanje umišljaja.

Dakle, u konkretnom slučaju, imajući u vidu da je okrivljeni vlasnik i odgovorno lice PD „BB“ DOO ..., pa je samim tim imao ovlašćenja da odlučuje o pravima zaposlenih, odnosno o pravima po osnovu rada i iz socijalnog osiguranja i da je nesumnjivo postupao sa umišljajem, to je propuštanjem da sa oštećenim zaključi ugovor o radu, neplaćanjem doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, pri čemu mu je uskratio pravo na penzijsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, izvršio krivično delo povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja iz člana 163. KZ, a ne prekršaj, kako to pogrešno zaključuje branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i obrazlaže i povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer su po stavu odbrane razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja potpuno nejasne i u znatnoj meri protivrečne.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća - sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić