Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 710/14 od 19.06.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Kragujevcu, okrivljenog V.Ž., branioca okrivljenog V.Ž., branioca okrivljenog T.Đ., branioca okrivljenog M.C., branioca okrivljenog LJ.Š., zajednička žalba okrivljenog LJ.Š. i njegovog branioca i zajednička žalba branilaca okrivljenih G.D. i M.R., a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Vrhovnom kasacionom sudu zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog M.C., advokat D.T., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. u vezi člana 4. ZKP, u vezi člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i člana 16. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i donese presudu u kojoj će ukinuti prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratiti drugostepenom sudu na ponovni postupak;

- branilac okrivljenog LJ.Š., advokat A.B. i zajednički branilac okrivljenih G.D. i M.R., advokat V.J., zbog povrede Zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi stava 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine prvostepenu i drugostepenu presudu a predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje;

- branilac okrivljenog V.Ž., advokat M.R., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine prvostepenu i drugostepenu presudu a spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili navedene presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za predmetno krivično delo i dodeliti mu troškove stručne odbrane uvećane za troškove sačinjavanja zahteva za zaštitu zakonitosti; i

- branilac okrivljenog T.Đ., advokat R.P., zbog povrede zakona, povrede prava zajamčenog Ustavom kao i odredbi krivičnog postupka i Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i nižestepene presude ukine ili preinači.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, nakon dostavljanja primeraka zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenih, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih su zahtevi podneti, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevima branilaca, našao da su zahtevi branilaca okrivljenih V.Ž., G.D., LJ.Š. i M.R., neosnovani, a da su zahtevi branilaca okrivljenih M.C. i T.Đ. nedozvoljeni.

Branioci okrivljenih G.D., M.R. i LJ.Š., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu da su nižestepene presude donete uz povredu Krivičnog zakona, na štetu okrivljenih, koja povreda se sastoji u tome što su presude zasnovane na nedozvoljenom dokazu i to na audio zapisima prisluškivanih razgovora i transkriptima tih zapisa na koji način je povređeno i pravo na odbranu okrivljenih kao i ustavno pravo na tajnost komunikacije iz člana 41. Ustava Republike Srbije. U vezi sa tim branioci ovih okrivljenih u zahtevu ističu da je odredbom člana 504z stav 3. ZKP („Sl. list SRJ“, broj 70/01...“Sl. glasnik RS“, broj 72/09 i 76/10), koja je važila u vreme preduzimanja mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima, bilo propisano da se rezultati mera određenih po članu 504e ZKP, mogu koristiti samo ako javni tužilac u roku od šest meseci od kada se upozna sa materijalom dobijenim primenom tih mera, pokrene krivični postupak. Kako u konkretnom slučaju ovaj uslov nije poštovan, jer je Javni tužilac za sadržinu mera znao onda kada je tražio da se mere produže, a to je, prema navodima zahteva, najkasnije 17.07.2009. godine, odnosno onda kada je izvršena transkripcija audio zapisa prisluškivanih razgovora, a to je najkasnije 22.09.2009. godine, a zahtev za sprovođenje istrage je podneto 19.05.2010. godine, što je nakon proteka roka od šest meseci propisanog članom 504 z stav 3. ZKP, pa se iz iznetih razloga navedeni dokaz nije mogao koristiti u krivičnom postupku.

Branilac okrivljenog V.Ž., advokat M.R., u zahtevu ističe da su prvostepeni i drugostepeni sud postupili protivno imperativnim zakonskim odredbama – članu 16. st.1. i 4, članu 84, članu 162, članu 163, članu 173, članu 405. i članu 407. ZKP, usled čega su učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da su dokazi (audio snimci i njihovi transkripti) pribavljeni i korišćeni protivno članu 16. stav 1. ZKP, koji se ne mogu koristiti u toku pretresa, te da su na osnovu člana 84. stav 2. ZKP, morali biti izdvojeni iz spisa predmeta, posebno uzimajući u obzir odredbu iz člana 163. ZKP, koji predviđa uništenje tako prikupljenih dokaza i dokaznog materijala ako javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa prikupljenim materijalom.

Iznete navode branilaca okrivljenih G.D., M.R., LJ.Š. i V.Ž., kojima se ukazuje da su nižestepene presude donete uz učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je po Naredbi istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Kri.pov.365, 366, 367. i 368. od 21.04.2009. godine, naređeno vršenje nadzora i snimanje telefonskih razgovora i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko snimanje okrivljenog T.Đ., a kasnije dopunom naredbe i okrivljenih M.C. i V.Ž., kao i J.S., a da je naredbama istražnog sudije od 14.07.2009. godine, naređeno produženje navedene mere za još tri meseca, te da je poslednji transkript audio zapisa, pribavljen sprovođenjem navedenih mera, sačinjen dana 22.09.2009. godine i odnosi se na razgovor koji je izvorno obavljen 18.09.2009. godine.

Iz iznetog proizlazi da su mere nadzora i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima po citiranim naredbama istražnog sudije trajale do 18.09.2009. godine, kada je sačinjen poslednji snimak sprovođenjem navedene mere, kada su već stupile na snagu izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72 od 03.09.2009. godine), pa samim tim i odredba člana 504z stav 3. ZKP, kojom je propisano da ako javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa materijalom iz stava 2. tog člana ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, istražni sudija će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala.

Nadalje, iz spisa predmeta proizlazi da su transkripti audio zapisa pribavljeni sprovođenjem mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima, dostavljeni Višem javnom tužiocu u Kragujevcu uz krivičnu prijavu Ministarstva unutrašnjih poslova Direkcije policije Odeljenje kriminalističke policije, Odsek za suzbijanje privrednog kriminala Ku 512/10 od 19.05.2010. godine, koja je podneta protiv okrivljenih zbog predmetnih krivičnih dela, te da je Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava u Kragujevcu uz dopis Ku 512/10 i St.pov.23078/09 od 19.05.2010. godine, istražnom sudiji Višeg suda u Kragujevcu, dostavila materijal prikupljen primenom navedenih mera po naredbama istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu od 21.04.2009. godine, 29.04.2009. i 14.07.2009. godine, a da je Viši javni tužilac u Kragujevcu, istražnom sudiji Višeg suda u Kragujevcu protiv okrivljenih podneo zahtev za sprovođenje istrage dana 19.05.2010. godine, što po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda upućuje na zaključak da se Viši javni tužilac u Kragujevcu upoznao sa materijalom – snimcima dobijenim upotrebom tehničkih sredstava i njihovim prepisom dana 19.05.2010. godine, i da je istog dana protiv okrivljenih pokrenuo krivični postupak podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage.

Sledstveno iznetom, neosnovani su navodi zahteva branilaca okrivljenih G.D., M.R., LJ.Š. i V.Ž., da je od upoznavanja javnog tužioca sa materijalom dobijenim sprovođenjem mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora i komunikacija drugim tehničkim sredstvima do trenutka pokretanja krivičnog postupka protekao vremenski period duži od šest meseci i da je stoga navedeni materijal morao biti uništen, imajući pri tome u vidu da u spisima predmeta nema dokaza da je navedeni materijal, javnom tužiocu dostavljen pre podnošenja krivične prijave dana 19.05.2010. godine.

Stoga su neosnovani navodi zahteva branilaca ovih okrivljenih da su navedeni dokazi po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama ZKP i da se na istima presuda ne može zasnivati, zbog čega su zahtevi branilaca okrivljenih G.D., M.R., LJ.Š. i V.Ž. ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog M.C. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi povredili krivični zakon iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, u vezi člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 16. ZKP, koja se ogleda u tome što su nižestepeni sudovi na osnovu izvedenih dokaza i odbrane okrivljenih pogrešno zaključili da su okrivljeni M.C., G.D. i M.R., postigli dogovor da novac predaju okrivljenom V.Ž. preko okrivljenog T.Đ., te da nije pravilno cenjena odbrana – priznanje okrivljenog M.C.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog T.Đ., advokat R.P., ukazuje da je ovaj okrivljeni oglašen krivim i osuđen za krivično delo davanje mita, a da to nije nesporno utvrđeno u prvostepenom postupku, posebno imajući u vidu iskaz svedoka J.S., tako da se, prema navodima zahteva, prvostepena presuda zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što je imalo za posledicu pogrešnu primenu krivičnog zakona i Zakonika o krivičnom postupku, pa je samim tim bilo nužno otvaranje pretresa pred drugostepenim sudom kako bi se izveli dokazi koje je prvostepeni sud propustio da izvede.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da iz iznetih navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih M.C. i T.Đ. proizlazi da se navedene pravnosnažne presude pobijaju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa su ovi zahtevi ocenjeni kao nedozvoljeni.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u stavu I, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP kao u stavu II izreke ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                     Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                   Janko Lazarević,s.r.