Protiv pravosnažnog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Kž1 231/20 od 11.06.2021. godine zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA - advokat Milan Latinović zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 7) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da pobijano rešenje i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili ga preinači i odbije optužbu.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažno rešenje protiv kojeg je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da su sudije Biljana Delić, Tatjana Đurašković i Tatjana Šunjka, koje su kao sudije Višeg suda u Novom Sadu učestvovale u radu veća koje je donelo ožalbeno rešenje, a da su prethodno učestovale u donošenju odluka o pritvoru prema okrivljenom, i to sudije Biljana Delić i Tatjana Đurašković u donošenju rešenja Kž2 41/20 od 23.01.2020. godine, Kž2 691/20 od 10.09.2020. godine i Kž2 780/20 od 06.10.2020. godine, a sudija Tatjana Šunjka u dva od gore citiranih rešenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju o žalbi na rešenje o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije, koji je odlučivao u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“, kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da je učešće tog sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu svakako determinisano prethodnim odlučivanjem o pritvoru prema okrivljenom, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan; ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da u pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po stavu Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Biljana Delić, Tatjana Đurašković i Tatjana Šunjka bile u veću koje je donelo pobijano rešenje prema kome je okrivljenom AA zbog toga što je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo određeno u Zakonu kao krivično delo izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, učestvovale u većima koja su odlučivala o pritvoru prema okrivljenom i to sudije Biljana Delić i Tatjana Đurašković, tri puta od čega je u dva slučaja ukinuto rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom po žalbi branioca, a sudija Tatjana Šunjka, dva puta od čega je u jednom slučaju ukinuto rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom po žalbi branioca (u kom odlučivanju se uopšte nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod meritornog odlučivanja, konkretno kod donošenja pobijanog pravnosnažnog rešenja, zbog čega pobijanim pravnosnažnim rešenjem nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP navodeći da je u konkretnom slučaju krivični postupak vođen za krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. KZ, za koje krivično delo se goni po službenoj dužnosti, a da je nakon presuđena, u drugostepenom postupku, tužilac izvršio izmenu činjeničnih navoda i pravne kvalifikacije te okrivljenom stavio na teret izvršenje protivpravnog dela koje je u Zakonu odrećeno kao krivično delo uništenje i oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koje se imajući u vidu da je imovina u privatnoj svojini krivično gonjenje može preduzeti samo po privatnoj tužbi. Prema stavu branioca tužilac je trebalo da odustane od gonjenja okrivljenog, a ne da uz pozivanje na odredbu člana 522. ZKP nastavi krivično gonjenje za krivično delo koje se goni po privatnoj tužbi, bez prethodnog izjašnjenja i predloga privatnog tužioca.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, a pre završnih reči, predstavnik VJT izmenio predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi u pogledu činjeničnog opisa protivpravnog dela i pravne ocene protivpravnog dela, pa je okrivljenom stavio na teret protivpravno delo određeno u zakonu kao krivično delo uništenje o oštećenje tuđe stvari iz člana 212. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje se goni po privatnoj tužbi, ako je oštećena stvar u privatnoj imovini.

Odredbom člana 522. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku je propisano da ako je okrivljeni učinio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo u stanju neuračunljivosti, javni tužilac će podneti sudu predlog da okrivljenom izrekne meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje okrivljenog na slobodi, ako za izricanje takve mere postoje uslovi predviđeni Krivičnim zakonikom.

Iz navedene odredbe jasno proizilazi ovlašćenje javnog tužioca da, u slučaju kada se utvrdi da je okrivljeni učinio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo u stanju neuračunljivosti, pokrene postupak za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, za sva krivična dela propisana Krivičnim zakonikom, pa tako i za krivična dela za koja je propisano da se gone po privatnoj tužbi, pa su suprotni navodi zahteva kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim rešenjem učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, od strane ovoga suda ocenjeni kao neosnovani.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da se u izreci pobijanog rešenja navodi da se prema okrivljenom izriče mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi i navodi se samo odredba člana 82. KZ, dok se u obrazloženju istog rešenja navodi da se navedena mera izriče uz primenu odredbe člana 82. stav 2. KZ, koji navodi bi po nalaženju ovog suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a što nije dozvoljeni razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, to stoga Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim rešenjem nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 7) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Milana Latinovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                          Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić