Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Zorica Vuković Vasić zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 2) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe za predmetno krivično delo, kao i da preinači odluku o troškovima krivičnog postupka tako što će obavezati privatnu tužilju da nadoknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka, uvećane za troškove na ime sastava zahteva za zaštitu zakonitosti ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena u pogledu objektivnog obeležja krivičnog dela, time što je prvostepeni sud u činjenični opis radnje izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, uneo zakonsko obeležje - radnju krivičnog dela, a drugostepeni sud je takvu odluku potvrdio. Dakle, prema navodima branioca, sud je u činjenični opis izreke presude uneo reči „uvredio privatnu tužilju BB iz ...“, koje nisu bile navedene u dispozitivu privatne krivične tužbe.

Prema sadržini privatne krivične tužbe, okrivljeni AA je „....privatnoj tužilji BB iz ..., uputio uvredljive reči: „J... ti majku u ...“, ponovivši to više puta....nastavio sa uvredama i izgovorio pretnju: „Hoćeš i tebe da udarim“, što vređa čast i dostojanstvo privatne tužilje...“, dok je prema činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude okrivljeni „....uvredio privatnu tužilju BB iz ..., tako što joj je uputio uvredljive reči: „ J... ti majku u ...“, ponovivši to više puta....nastavio sa uvredama i izgovorio i pretnju: „Hoćeš i tebe da udarim“, što sve vređa čast i dostojanstvo privatne tužilje....“

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog što znači da se radnja izvršenja ovog krivičnog dela sastoji u uvredljivom ponašanju i omalovažavanju nekog lica.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u privatnoj tužbi privatne tužilje jasno je opredeljeno da se radnja izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, sastoji u vređanju privatne tužilje na opisani način, te po nalaženju ovoga suda, navedenom formulacijom radnje izvršenja odnosno unošenjem reči „uvredio“ u izreci pravnosnažne presude, sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio objektivni identitet između optužbe i presude kada je u pitanju objektivno zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, jer je, na taj način izmenjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude ostao u granicama činjeničnog osnova privatne tužbe, tj. u granicama činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva, a iz kojih proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Stoga Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljenog AA - da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U vezi sa tim, branilac okrivljenog ostalim navodima zahteva, suštinski ističe da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo i kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP isticanjem da „dispozitiv privatne krivične tužbe“ ne sadrži navode da je okrivljeni uvredio privatnu tužilju, zbog čega je trebao biti oslobođen od optužbe.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud, ocenjuje neosnovanim.

Po oceni ovoga suda, u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljenog, datom u izreci prvostepene presude (a i privatne krivične tužbe privatne tužilje), navedene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom. Izreka pravnosnažne presude sadrži kako objektivna obeležja, u odnosu na radnju izvršenja (uvredio privatnu tužilju), tako i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, usmeren na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Samim tim, pobijanim pravnosnažnim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koju se podnetim zahtevom branioca neosnovano ukazuje.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu navoda zahteva branioca okrivljenog kojima se ističe bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, jer ista ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je razlozima drugostepene odluke, datim u pogledu razloga koje je branilac izneo u žalbi, povređen član 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Međutim, Vrhovni kasacioni sud se ni u ocenu ove povrede, nije upuštao, s obzirom na to da kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede prava i slobode zajamčenog Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ta povreda mora biti utvrđena odlukom Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava i takva odluka, shodno odredbi člana 484. ZKP i mora biti dostavljena uz zahtev za zaštitu zakonitosti, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Prilikom donošenja svoje odluke, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode zahteva branioca okrivljenog, koji se odnose na presude priložene uz zahtev za zaštitu zakonitosti, ali ih nije posebno razmatrao, zaključivši da u ovoj krivično-pravnoj stvari nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke suda.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                              Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić