Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 193/24 od 23.04.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Zorana Raškovića, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 1100/22 od 28.11.2023. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Zorana Raškovića, advokat Jelena Lukavac, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude ili preinači pobijane presude i odbije optužbu protiv okrivljenog.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi pobijanim presudama učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je u konkretnom slučaju zastarelo krivično gonjenje protiv okrivljenog, dana 11.07.2013. godine. S obzirom da se ne radi o procesnoj situaciji (zastarelosti) koja je nastala nakon donošenja rešenja o ponavljanju postupka, već je relativna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage, odnosno pre pokretanja krivičnog postupka protiv okrivljenog, dana 11.07.2013. godine, to je pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 1476/17 od 13.12.2018. godine nezakonita. Kako je okrivljenom stavljeno na teret da je krivično delo razbojništvo izvršio dana 13.04.2000. godine, pa je rok zastarelosti krivičnog gonjenja počeo da teče ponovo 11.07.2003. godine, nakon učinjenog novog krivičnog dela, to je relativna zastarelost nastupila dana 11.07.2013. godine, pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage od dana 21.11.2013. godine. Ukoliko se ima u vidu tumačenje ZKP koji je važio do 01.10.2013. godine, krivični postupak je počinjao rešenjem o sprovođenju istrage, a navedeno rešenje nije ni doneto, nakon podignutog zahteva za sprovođenje istrage od strane tužilaštva dana 31.10.2012. godine, a isti se ne može smatrati procesnom radnjom koja se preduzma radi otkrivanja i gonjenja učinioca krivičnog dela i kojom je prekinut tok zastarelosti. Iz svega iznetog branilac zaključuje da istraga protiv okr. Raškovića nije bila u toku, odnosno da je krivični postupak formalno započet tek 21.11.2013. godine po novom ZKP, pa je vođenjem krivičnog postupka, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika, čini onaj ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist i za navedeno krivično delo zakon propisuje kaznu zatvora od dve do deset godina.

Odredbom člana 103. stav 1. tačka 4) Krivičnog zakonika je propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina.

Odredbom člana 104. Krivičnog zakonika je propisano: stavom 1. da zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno; stavom 3. propisano je da se zastarelost prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela; stavom 4. je propisano da se zastarelost prekida i kad učinilac u vreme dok teče rok zastarelosti učini isto tako teško ili teže krivično delo; dok je stavom 5. propisano da svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče.

Iz spisa predmeta proizlazi da je krivično delo za koje se protiv okrivljenog Zorana Raškovića vodio krivični postupak okrivljeni učinio dana 13.04.2000. godine, da je protiv okrivljenog istražnom sudiji Osnovnog suda u Novom Sadu, javni tužilac OJT u Novom Sadu podneo zahtev za sprovođenje istrage KT 4168/12 dana 31.10.2012. godine, a zbog osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1.KZ u vezi čl.33. KZ, dok je naredba o sprovođenju istrage javnog tužioca OJT u Novom Sadu KT 4168/12 podneta dana 21.11.2013. godine. Pored toga iz spisa predmeta i to presude Okružnog suda u Kragujevcu K 79/2003 od 12.09.2005. godine proizlazi da je okrivljeni Zoran Rašković, dana 15.05.2003. godine izvršio krivično delo teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi čl.168. st.2 i 1. KZ RS u vezi čl.22 OKZ.

Polazeći od navedenog, po nalaženju Vrhovnog suda, tok zastarevanja krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju, prekinut je izvršenjem novog krivičnog dela - dana 15.05.2003. godine, koje je teže krivično delo od predmetnog krivičnog dela.

Prema tome, od momenta izvršenja poslednjeg krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret dana 15.05.2003. godine, zastarelost krivičnog gonjenja je prekinuta, pa do preduzimanja procesne radnje – zahteva za sprovođenje istrage dana 31.10.2012. godine, nije protekao zakonom propisan rok iz člana 103. tačka 4) Krivičnog zakonika, a to je vreme od deset godina, shodno citiranim odredbama člana 104. stav 3. 4. i 5. Krivičnog zakonika.

U konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, s obzirom da po oceni Vrhovnog suda, ni u jednoj fazi postupka nije dolazilo do prekoračenja rokova iz člana 103. i člana 104. Krivičnog zakonika.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da su pobijane presude zasnovane na nalazu i mišljenju veštaka Tatjane Žeravić, koja je prethodno bila ispitana kao svedok na glavnom pretresu. U vezi navedenog, branilac ističe da se izveštaj o identifikaciji ne može smatrati dokazom u krivičnom postupku, već operativnom informacijom, pa je naknadnim određivanjem daktiloskopskog veštačenja i forenzičke dokumentacije, u ponovljenom postupku, data dokazna snaga navedenom izveštaju. Pri tome, po navodima odbrane, Tatjana Žeravić je tokom celog postupka imala svojstvo svedoka, a tek nakon određivanja daktiloskopskog veštačenja, ista je dobila procesni status veštaka. Ovakvim postupanjem su povređene odredbe člana 116. ZKP, kojima je propisano da se za veštaka neće odrediti lice koje je ispitano kao svedok.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je u ponovljenom postupku, a koja presuda se pobija zahtevom, sud odredio daktiloskopsko veštačenje tragova papilarnih linija koji su preuzeti i fiksirani prilikom uviđaja, a koji zapisnik o veštačenju od 29.06.2023. godine predstavlja sastavni deo dokaza, na kome je zasnovana presuda.

Odredbom člana 114. stav 4. ZKP propisano je da ako za određenu vrstu veštačenja postoji stručna ustanova ili se veštačenje može obaviti u okviru državnog organa, takva veštačenja, naročito ako su složenija, po pravilu, će se poveriti takvoj ustanovi ili organu, koji će potom odrediti jednog ili više stručnjaka za davanje nalaza i mišljenja.

Imajući u vidu da je sud navedeno veštačenje poverio NCKF-u kao stručnoj ustanovi, u smislu citirane zakonske odredbe, navedeno veštačenje predstavlja zakoniti dokaz na kome se može zasnovati presuda. Takođe, ispitivanje forenzičkog veštaka NCKF Tatjane Žeravić pred sudom u vezi procedure postupanja –rada forenzičara, kao i obrade tragova koji su nađeni na licu mesta, ne dovodi u pitanje zakonitost veštačenja, jer se u konkretnom slučaju ne radi o ispitivanju svedoka, niti je Tatjana Žeravić u bilo kojoj fazi krivičnog postupka imala svojstvo svedoka, kako to pogrešno zaključuje odbrana.

Samim tim, u konkretnom slučaju nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog osporava zakonitost izveštaja o identifikaciji, zatim polemiše o ličnosti veštaka forenzičara, te činjenice da je ista osoba sačinila i izveštaj i veštačenje ispred NCKF-a, na koji način osporava činjenično stanje i izvedene dokaze tokom postupka i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, kao ni člana 15. stav 4. ZKP i člana 473. ZKP, koji branilac okrivljenog, takođe ističe u podnetom zahtevu, to se Vrhovni sud u ocenu navoda zahteva u ovom delu nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                   Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković