Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća održanoj u smislu odredbe člana 487. stav 1. ZKP, nakon razmatranja spisa predmeta i navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, našao:

Zahtev je nedozvoljen.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog V.M.1, navođenjem kao razloga za podnošenje zahteva bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, samo formalno označava povrede zakona iz člana 485. stav 4. ZKP – zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno, ali ne konkretizuje u čemu se one sastoje, dok suštinski u obrazloženju zahteva osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama, što ne predstavlja razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Naime, branilac okrivljenog kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a suprotno utvrđenjima u napadnutim odlukama, navodi da je pogrešan stav prvostepenog i drugostepenog suda da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za preuzimanje daljeg izvršenja presude Osnovnog suda u Skoplju III KOK PP br.36/15 od 28.01.2015. godine, iz razloga što krivično delo iz člana 418-b stav 4. u vezi stava 2. KZ Republike Makedonije, zbog čijeg izvršenja okrivljeni V.M.1 oglašen krivim i osuđen ne predstavlja krivično delo prema pravu Republike Srbije. U zahtevu se navodi da krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. Krivičnog zakonika Republike Srbije postoji kada neko lice u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist omogućava drugome nedozvoljen prelaz granice Srbije ili nedozvoljen boravak ili tranzit kroz Srbiju, a koja namera – da sebi i drugom pribavi kakvu korist - nije utvrđena pravnosnažnom presudom Republike Makedonije, kojom je okrivljeni V.M.1 osuđen u Republici Makedoniji, jer je ta presuda doneta na osnovu sporazuma, što ne znači da takve namere u konkretnom slučaju nije bilo.

Kako su dakle u podnetom zahtevu samo formalno označene povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno – bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. i povreda zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, a suštinski se ukazuje na nedozvoljen razlog za podnošenje zahteva - na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog V.M.1 na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                           Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                     Dragiša Đorđević, s.r.