Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog M.K., u zahtev za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ukazivanjem da je optužba prekoračena time što je prvostepeni sud izmenio izreku presude u odnosu na optužbu izostavljajući deo činjeničnog opisa iz optužnog akta i to da je okrivljeni lišio života oštećenog na mah, doveden bez svoje krivice u jaku razdraženost „napadom“ od strane oštećenog, te da je oštećeni „odgurnuo okrivljenog K.“, čime je povređen objektivni indentitet između optužbe i presude, jer, prema stavu branioca, navedeni izostavljeni delovi činjeničnog opisa krivičnog dela upućuju na primenu instituta nužne odbrane, odnosno na drugačiju - blažu pravnu kvalifikaciju dela.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda, prvostepeni sud je iz činjeničnog opisa optužnice koji je opisan tako da je okrivljeni u stanje jake razdraženosti doveden ne samo teškim vređanjem, već i napadom od strane oštećenog, izostavljanjem navoda „napadom“, izreku presude samo upodobio činjeničnom stanju utvrđenom na glavnom pretresu, imajući u vidu da tokom postupka nije dokazano da je oštećeni preduzeo bilo koju radnju koja bi se mogla smatrati napadom na okrivljenog usled koga bi on bio doveden bez svoje krivice u stanje jake razdraženosti.

Imajući u vidu da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju utvrdio da je oštećeni najpre okrivljenom uputio teške uvrede, nakon čega ga je odgurnuo i počeo da beži, te da u trenutku teškog vređanja nije bilo napada oštećenog na okrivljenog, tako da je stanje jake razdraženosti kod okrivljenog bilo posledica isključivo teškog vređanja, te da je okrivljeni već bio u takvom stanju kada je potrčao za oštećenim i time izazvao njegov napad i međusobni fizički sukob koji je zatim usledio, tokom koga je okrivljeni dohvatio nož koji je prethodno oštećenom ispao iz ruke i istim mu naneo telesne povrede usled kojih je nastupila smrt, to je sud u takvoj situaciji bio ovlašćen da izmeni izreku presude u odnosu na optužbu izostavljanjem navoda da je okrivljeni u jaku razdraženost bio doveden napadom od strane oštećenog.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude nije povređen zbog čega se, po oceni ovoga suda, pravnosnažna presuda zahtevom branioca okrivljenog neosnovano pobija, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac okrivljenog M.K., u zahtevu ističe da prvostepeni sud nakon ukidanja ranije prvostepene presude nije ispoštovao svoje obaveze iz člana 462. stav 3. ZKP, prema kojoj odredbi je bio dužan da izvede sve procesne radnje i raspravi sva sporna pitanja na koje je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci, da je zbog „stilizacije“ izreke presude na štetu okrivljenog povređeno načelo „in dubio pro reo“ predviđeno članom 16. stav 5. ZKP, te da drugostepeni sud i pored ukazivanja odbrane okrivljenog na posledice instituta nužne odbrane o tome nije dao razloge, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 460. ZKP.

Međutim, navedene povrede Zakona članom 485. stav 4. ZKP, nisu propisane kao razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti ovaj vanredni pravni lek, pa zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog M.K. ukazuje se i to da izvedeni dokazi upućuju na drugačiju pravnu kvalifikaciju krivičnog dela, odnosno na pogrešnu primenu odredbe člana 19. KZ koja se odnosi na nužnu odbranu i člana 25. KZ koja odredba govoro o umišljaju. Branilac okrivljenog u zahtevu iznosi da je u presudi apelacionog suda na strani 8, u zadnjem stavu obrazloženja navedeno da „inkriminisani događaj nije započeo napadom okrivljenog od strane oštećenog“, pa je putativna nužna odbrana zanemarena i „napad“ iz optužnice eliminisan, što je u suprotnosti sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka A.D. u delu gde se konstatuje da je u trenutku nastanka jake razdraženosti kod okrivljenog postojao strah od mogućeg direktnog nasrtaja na porodicu okrivljenog i mogućeg fizičkog napada na samog okrivljenog. Prema navodima zahteva odbrana okrivljenog, iskazi svedoka D.V. i N.K., te zapisnik o uviđaju na licu mesta upućuju na zaključak da je okrivljeni oštećenom zadao telesne povrede postupajući u nužnoj odbrani, a lokacija nanetih povreda u predelu zadnjeg dela butine, gde je presečena aorta ukazuje na odsustvo umišljaja da se oštećenom nanese smrtonosna povreda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac najpre pogrešno citira razloge drugostepenog suda jer tačan citat glasi:“inkriminisani događaj nije započeo napadom na okrivljenog od strane oštećenog, već vređanjem okrivljenog od strane oštećenog“, a iznetim navodima u suštini ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke – da je u konkretnom slučaju postojao istovremeni protivpravni napad oštećenog na okrivljenog i da je sledstveno tome okrivljeni delovao u nužnoj odbrani, odnosno da umišljaj okrivljenog nije bio usmeren na lišenje života oštećenog, već na nanošenje teške telesne povrede, a koji činjenični zaključci su drugačiji od onih utvrđenih pobijanim presudama, pri čemu na osnovu takvih činjeničnih zaključaka daje sopstvenu verziju kritičnog događaja različitu od one opisane u izreci pravnosnažne presude, na koji način suštinski osporava ocenu izvedenih dokaza i činjenično stanje utvrđeno pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koje u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke u postupku koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovini kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                   Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                 Janko Lazarević,s.r.