Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 117/20 od 23.06.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalba javnog tužioca OJT u Kragujevcu i branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog AA, advokat Sofija Đurović iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koju odredbu u obrazloženju zahteva opredeljuje isticanjem bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 11) i stav 2. tačka 2) ZKP i povrede iz člana 16. stav 5. i 419. ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, usvoji podneti zahtev kao osnovan i ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da obe nižestepene presude preinači i prema okrivljenom AA odbije optužbu, shodno članu 422. tačka 2) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP jer su, u vreme odlučivanja u krivičnom postupku, postojale okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje okrivljenog AA, obzirom da je u odnosu na istog pravnosnažno obustavljen prekršajni postupak zbog istog životnog događaja zbog kojeg je prvostepenom presudom oglašen krivim u krivičnom postupku, čime je povređeno načelo ne bis in idem.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani.

Ove navode u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA neosnovano je isticala i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je za prihvatanje kao pravilnog pravnog stanovišta prvostepenog suda da se, u konkretnom slučaju, ne radi o presuđenoj stvari (strana 8., četvrti stav obrazloženja prvostepene presude), na strani 3. u poslednjem stavu i na strani 4. u prvom stavu obrazloženja drugostepene presude izneo razloge, koje kao pravilne prihvata Vrhovni kasacioni sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Naime, iako je u oba postupka reč o istom okrivljenom, istom oštećenom i istom događaju koji se odigrao u istom vremenskom i prostornom okviru, činjenični opis prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, koji je obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, sadrži samo vršenje nasilja nad drugim, u konkretnom slučaju oštećenim BB i bitno je različit od činjeničnog opisa krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni oglašen krivim prvostepenom presudom, jer ne obuhvata činjenice, radnje i posledicu vezanu za fizički napad na oštećenog, u okviru koga mu je naneta laka telesna povreda, a koje radnje ne predstavljaju zakonska obeležja prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, već krivičnog dela iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, pa se po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari.

Ostalim navodima zahteva, ističe se nerazumljivost izreke (bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP), kao i da su razlozi presude protivrečni izreci i da su nejasni (bitna povreda odredaba krivičog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP), te povrede zakona iz članova 16. stav 5. i 419. ZKP. Međutim, kako istaknute povrede zakona i postupka nisu predviđene kao dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju je ukazano zahtevom za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić