Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, (shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP), pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, i nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. ZKP, koja je opšteg karaktera, ne opredeljujući konkretno povredu zakona u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP. U obrazloženju zahteva, branilac ističe da je nižestepenim rešenjima učinjena povreda krivičnog zakona, jer je zamena mere bezbednosti obavezanog lečenja alkoholičara na slobodi težom merom (merom bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi) dozvoljena samo u okviru zakonskog roka od dve godine od dana pravnosnažnosti presude, shodno odredbi člana 84. stav 4. KZ, pa kako je od momenta pravnosnažnosti presude kojom je okrivljenom AA izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara na slobodi, odnosno od 03.09.2018. godine, do dana donošenja pobijanog rešenja, odnosno do 26.05.2021. godine, prošlo više od dve godine, to je maksimalni zakonski rok trajanja navedene mere već istekao pre donošenja prvostepenog rešenja, pa za zamenu ove mere nije bilo zakonskih uslova, te je pobijanim rešenjima učinjena povreda krivičnog zakona.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, po oceni ovoga suda, nisu osnovani.

Naime, odredbama člana 84. stav 1. KZ propisano je da učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe alkohola i kod kojeg postoji ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti i dalje da vrši krivična dela, sud će izreći obavezno lečenje. Stavom 4. istog člana propisano je da kada je mera iz stava 1. izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne, izvršava se na slobodi i ne može trajati duže od dve godine, a stavom 5. je propisano da, ukoliko se učinilac bez opravdanih razloga ne podvrgne lečenju na slobodi ili lečenje samovoljno napusti - sud će odrediti da se mera prinudno izvrši u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi.

Odredbama člana 106. stav 2. KZ, pored ostalog, propisano je da zastarelost izvršenja mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, nastaje kada protekne pet godina od dana pravnosnažnosti odluke kojom je ta mera izrečena.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenicu da je okrivljenom AA presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi K br.574/18 od 03.09.2018. godine, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ izrečena uslovna osuda uz meru bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara na slobodi, koja je postala pravnosnažna danom donošenja, dakle 03.09.2018. godine, to je saglasno odredbi člana 106. stav 2. KZ ova mera mogla biti zamenjena strožom merom, odnosno merom obaveznog lečenja alkoholičara u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi u roku od 5 godina, odnosno do 03.09.2023. godine. Stoga, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, pobijanim nižestepenim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, obzirom da su doneta u okviru zakonom propisanog roka od pet godina. Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu stanje u spisima prema kome, okrivljeni nije okončao lečenje na slobodi u skladu sa propisima u za to propisanom zakonskom roku.

Iz navedenih razloga, zahtev branioca okrivljenog je u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Pored toga, istim zahtevom ukazuje se na povredu odredaba člana 534. stav 3. u vezi stava 1. ZKP i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pa kako navedene povrede u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, to se u razmatranje ovih navoda Vrhovni kasacioni sud nije ni upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić