Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1137/15 od 06.10.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca, a prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi K br. 768/12 od 30.03.2015. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1137/15 od 06.10.2015. godine, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.Đ., adv. P.R., zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1), povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i povrede člana 15, člana 16. i člana 350. ZKP, s`predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine i prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ali pred potpuno izmenjenim većem.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti dostavio Republičkom javnom tužiocu shodno članu 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog M.Đ., smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitiu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.Đ. u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP je neosnovan dok je isti zahtev u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakontiosti kao razlog podnošenja zahteva navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. ZKP uz obrazloženje da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz stava 2. tačka 1) člana 438. ZKP.

Kao nedozvoljen dokaz branilac okrivljenog označava nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke dat u parničnom predmetu P. 59/06 koji je prvostepeni sud izveo na glavnom pretresu i na istom zasnovao svoju presudu tj. utvrdio visinu protivpravno stečene imovinske koristi od strane okrivljenog. Po stavu branioca okrivljenog kako parnični postupak nije pravnosnažno okončan to sud nije mogao da primeni odredbu člana 138. ZKP i da u dokaznom postupku pročita izveštaj o izvršenom ekonomsko-finansijskom veštačenju, već je morao da naloži da se izvrši novo veštačenje.

Suprotno istaknutim navodima Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud postupio kada je a kako to proizilazi iz spisa predmeta - zapisnika o glavnom pretresu K br. 768/12 od 30.03.2015. godine, u dokaznom postupku uz saglasan predlog stranaka, u konkretnom slučaju Osnovnog javnog tužioca i okrivljenog u prisustvu branioca, kao materijalni dokaz pročitao izveštaj sudskog veštaka Z.J. o izvršenom ekonomsko-finansijskom veštačenju u predmetu P-59/06. Ovo tim pre što su, kako to proizlazi iz navedenog zapisnika, stranke nakon čitanja materijalnih dokaza izjavile da nemaju pitanja i primedbi.

Dakle, imajući u vidu da odredba člana 16. ZKP propisuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim Zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava ili potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, a prema odredbi člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, bitna povreda postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer je za postojanje ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka, nužno, da je sudska odluka zasnovana na dokazu koji je sam po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega su navodi branioca okrivljenog u tom delu ocenjeni kao neosnovani.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u radnjama okrivljenog za koje je oglašen krivim nema elemenata bića krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ odnosno da delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo. Po stavu branioca radi se o krivičnom delu sa blanketnom normom a sud nije utvrdio koju je blanketnu normu okrivljeni povredio, odnosno koje je to ovlašćenje okrivljeni kao odgovorno lice, vlasnik i direktor preduzeća, u pogledu upravljanja raspolaganja i korišćenja imovinom, povredio.

Iz činjenica i okolnosti navedenih u izreci prvostepene presude po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 2. KZ, jer je okrivljeni u nameri da svom pravnom licu pribavi protivpravnu imovinsku korist kao odgovorno lice, vlasnik i direktor ... prikviranjem činjenica da je njegovo preduzeće u blokadi počev od 01.01.2003. godine i lažnim prikazivanjem činjenica da će u ugovorenom roku platiti robu kupljenu i isporučenu mu od strane oštećenog preduzeća, doveo u zabludu oštećena preduzeća ... i tako ih naveo da sa njim dana 31.01.2003. godine zaključe ugovor o kupoprodaji robe ... a potom da mu na štetu svoje imovine ..., po osnovu tog ugovora isporuče robu u ukupnoj vrednosti od 5.233.482,06 dinara, koju je preuzeo iako je znao da prilikom zaključenja ugovora, naručivanja i preuzimanja robe istu neće moći da plati, pa je tako svom preduzeću pribavio protivpravnu imovinsku korist u napred navedenom iznosu.

Krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ u biti je jedno od krivičnih dela sa tzv. „blanketnom dispozicijom“ (na koji zaključak u ostalom upućuje i njegov naziv) i isto podrazumeva da opis radnje izvršenja sadrži koje ovlašćenje i iz kog propisa je zloupotrebljeno. Međutim, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, isto se ne odnosi na sve oblike ovog krivičnog dela pa ni kada se radi o obliku dela iz tačke 2. koja je, kao u konkretnom slučaju izvršeno „lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica“ te na taj način „dovođenjem u zabludu organa upravljanja ...“.

S`toga Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovano ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, te je zahtev i u ovom delu odbio kao neosnovan.

Nadalje, Vrhovni kasacioni sud navode branioca okrivljenog o učinjenoj bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP a naime da je u konkretnom slučaju nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, ocenjuje nedozvoljenim, obzirom na činjenicu da branilac isto obrazlaže sopstvenim činjeničnim stavom, a što ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti shodno članu 485. stav 4. ZKP, zbog čega je isti odbačen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog pos tupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP odbio kao neosnovan shodno odredbi člana 490. i 491. stav 1. ZKP, a u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                   Za predsednika veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                                   Vesko Krstajić, s.r.