Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u smislu odredbi člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obaveštavao Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA pravnosnažne presude pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodima da je sud prekoračio objektivni identitet optužbe u pogledu vremena izvršenja krivičnog dela u pitanju, na taj način što je u izreci pravnosnažne presude naveo da je okrivljeni predmetno krivično delo učinio u toku 2013. godine a i ranije.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Ovom zakonskom odredbom postavljen je, između ostalog, zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude, koji se zasniva na optužnom načelu po kome nema postupka bez ovlašćenog tužioca i po kome tužilac određuje predmet suđenja, a sve u cilju sprečavanja mešanja osnovnih procesnih funkcija, odnosno prenošenja funkcije optužbe na sud i time delimičnog spajanja dveju procesnih funkcija koje se isključuju.

Sledstveno iznetom, objektivni identitet između optužbe i presude postoji ukoliko presuda ima za osnovu ne samo identičan događaj iz prošlosti, već ne sme izaći iz činjeničnog opisa tog događaja kako ga je dala optužba i to posebno u pogledu radnje izvršenja, a u suprotnom, sud narušava zakonom postavljeni zahtev objektivnog identiteta između optužbe i presude.

Naime, okrivljenom AA je optužnim predlogom Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt 5449/13 od 09.03.2015. godine stavljeno na teret da je opravdano sumnjiv da je u toku 2013. godine, a i ranije u Novom Sadu, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, ugrožavao telesni itengritet i duševno stanje člana svoje porodice bivše supruge – oštećene BB iz ..., tako što ju je omalovažavao i kada bih htela da razgovara sa njim lupao stvari po stanu, vređao je, pretio da će je prebiti, ubiti, baciti kroz prozor, pokazujući kako će to uraditi, da će ubiti njene roditelje i brata, odgurivao je, zamahivao na nju kao da će je udariti, a jednom prilikom je i udario otvorenom šakom u predelu lica, zatim izlazio iz kuće kasno uveče, a nije smela da pita gde odlazi, što je učinio i 22.08.2013. godine, pa kada se vratio oko 03,00 časova, probudio je, uhvatio za ruku i vikao na nju i pretio da će je izbaciti kroz prozor, što je kod oštećene izazvalo strah, pri čemu je okrivljeni imao svest da je njegovo delo zabranjeno, a koji optužni predlog je tužilac izmenio na glavnom pretresu održanom dana 26.01.2017. godine tako što je u činjeničnom opisu dela u šestom redu, posle reči „vređao je“, dodao reči: „psovao joj majku i nazivao debilčinom“ dok je u preostalom delu optužni predlog ostao neizmenjen.

Međutim, kako je okrivljeni i oglašen krivim, za istovetan činjenični opis dat u dispozitivu optužnog akta javnog tužioca, a što proizilazi iz izreke pravnosnažne presude, to Vrhovni kasacioni sud neosnovano ocenjuje navode zahteva branioca okrivljenog AA da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pobijajući pravnosnažne presude zbog „pogrešne primene materijalnog prava“ branilac okrivljenog u zahtevu sa dopunom konkretno ne ukazuje ni na jednu povredu krivičnog zakona iz člana 485. stav 4. ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, preko branioca, a iz obrazloženja zahteva i navoda da izvedeni dokazi ne pružaju osnov za zaključak da je u konkretnom slučaju nastupila posledica krivičnog dela u pitanju koja se ogleda u ugrožavanju telesnog integriteta i duševnog stanja oštećene, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, proizilazi da zahtev podnosi zbog činjeničnog stanja utvrđenog prvostepenom a potvrđeno drugostepenom presudom u pogledu učešća ovog okrivljenog u izvršenju krivičnog dela u pitanju.

Međutim, kako je članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog shodno ograničenju njegovih prava pravima koje u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka po osnovu povrede odredbe člana 338. stav 1. tačka 2. ZKP, kao ni po osnovu pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva branioca okrivljenog AA nije upuštao.

Rukovođen iznetim razlozima Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Jelena Petković-Milojković,s.r.                                                                                                Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić