Protiv napred navedenih pravnosnažnih rešenja zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

-Republičko javno tužilaštvo pod brojem Ktz 1011/15 od 15.12.2015. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. i stava 2. tačka 2. ZKP u vezi člana 441. stav 4. ZKP u vezi člana 23. Zakona o advokaturi, a u vezi Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata – tarifni broj 1, 3, 4 i 6. sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijana rešenja i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-punomoćnik branioca okrivljenog D.Ž., advokata S.B., advokat S.M., zbog povrede zakona i to Zakona o krivičnom postupku iz člana 438. stav 1. tačka 8. i 11, 261. do 268. i dr, Zakona o advokaturi, Advokatske tarife, Zakona o obligacionim odnosima i člana 13. Jedinstvenih metodoloških pravila za izradu propisa „Službeni glasnik RS“ broj 21/10, prava zaštićena Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijana rešenja i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da pobijano rešenje prinači tako što će priznati pravo braniocu na isplatu preostalih 50% naknade za postupanje i naknadu za procesne radnje koje nisu priznate pobijanim rešenjima, s tim da je predloženo i da se prizna braniocu pravo za naknadu za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti u iznosu koji propisuje AT.

Razmatrajući zahteve za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog D.Ž., na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao:

-da je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljen od ovlašćenog lica,

-da je zahtev za zaštitu zakonitosti punomoćnika branioca po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž. je izjavljen od neovlašćenog lica i kao takav nedozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio braniocu okrivljenog D.Ž., Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP.

Iz pobijanih rešenja proizilazi da su sudovi odlučivali o podnesku branioca okrivljenog D.Ž., advokata S.B. od 20.03.2011. godine koji je dopunjen podnescima od 29.07.2013. i 27.08.2013. godine, kojima je branilac ispravila troškovnike podnete pod brojem 33/10, 5-10/12, 2-3/13i 3-3/13 i kojima je stavljen zahtev za naknadu troškova krivičnog postupka u iznosu od 3.198.000,00 dinara.

Iz spisa predmeta proizilazi da su osim navedenih troškovnika, sudu podneti i troškovnici pod brojem 4-3/13 od 20.03.2013. godine, 5-7/13 od 29.07.2013. godine i 6-12/13 od 23.12.2013. godine kojima su precizirani iznosi za procesne radnje navedene u troškovnicima koji su im prethodili, koji nisu navedeni u prvostepenom rešenju, a samo su delimično uzeti u obzir.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP.

Iz spisa predmeta proizilazi da je rešenjem o sprovođenju istrage u ovom krivičnom postupku i optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt br.658/10 od 09.08.2010. godine okrivljenom D.Ž. stavljeno na teret krivično delo iznude u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i 33. KZ i krivično delo silovanje iz člana 178. KZ, a da je nakon preciziranja optužnog akta 28.06.2013. godine D.Ž. stavljeno na teret samo krivično delo iznude u pokušaju iz člana 214. stav 1. u vezi člana 30. i 33. KZ, kao i da je od početka krivičnog postupka ovom okrivljenom branilac po službenoj dužnosti bila advokat S.B.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, obzirom da je odbrana po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž. vršena u odnosu na krivično delo silovanja i na krivično delo iznude od pokretanja krivičnog postupka pa sve do 28.06.2013. godine, naknadu braniocu po službenoj dužnosti trebalo je obračunati u skladu sa advokatskom tarifom predviđenom za krivično delo silovanja u skladu sa zaprećenom kaznom, za period kada je okrivljenom D.Ž. to krivično delo bilo stavljeno na teret, a što prvostepeni sud nije učinio, niti je za takvo svoje postupanje dao razloge, kao i drugostepeni sud, čime je pogrešno primenjena odredba advokatske tarife Tarifnog broja 1 i učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP, kako se to osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje.

Osnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Iz prvostepenog rešenja proizilazi da je sud odbio zahtev za naknadu troškova braniocu po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž., advokatu S.B., za sastav tri podneska po kojima je sud postupao, nalazeći da podnesci nisu bili neophodni, i to podnesci od 26.11.2010. godine, 16.06.2011. godine i 04.10.2010. godine. Pored toga, sud je odbio pravo na naknadu braniocu po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž., advokatu S.B. i za sastav dva podneska – dve žalbe na rešenje o troškovima i tri podneska.

Tarifnim brojem 4 stav 2 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata propisano je da advokatu pripada 50% nagrade iz tarifnog broja 1 za sastavljanje svih ostalih podnesaka u krivičnom postupku.

Iz spisa predmeta proizilazi da su podnesci od 26.11.2010. godine i 16.06.2011. godine sadržali dokazne predloge, obrazloženje za potrebu njihovog izvođenja i činjenice koje idu u prilog odbrani, a podneseni su pre početka primene važenje novog ZKP kada je bilo moguće iznositi dokazne predloge u toku postupka, dok su se podneskom od 04.10.2010. godine branilac okrivljenog odrekli prava na prigovor protiv optužnice. Nadalje, tri podneska koje sud nije uzeo u razmatranje za naknadu troškova odnose se na dopise Okružnom zatvoru u Beogradu i vezani su za dopune žalbe sudu na podatke Centralnog zatvora o broju obavljenih razgovora branioca po službenoj dužnosti sa okrivljenim koji se nalazio u pritvoru, dok su dva podneska za koje sud nije priznao pravo na naknadu troškova braniocu - žalbe izjavljene na rešenje o troškovima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, sud nije ovlašćen da procenjuje neophodnost podnesaka koje se tiču koncepcije odbrane – u slučaju podnesaka od 26.11.2010. i 16.06.2011. godine, dok je podneskom od 04.10.2010. godine kojim su se branilac i okrivljeni odrekli prava na prigovor, a imajući u vidu da je u pitanju pritvorski predmet, dat doprinos efikasnosti postupka, pa je naknada troškova braniocu za takav podnesak opravdana. Nadalje, branilac u svakom slučaju ima pravo na naknadu troškova za sastav dve žalbe na rešenje o troškovima, kao i naknadu za sastav podnesaka kojim je tražio neophodne podatke od Centralnog zatvora o broju obavljenih razgovora branioca po službenoj dužnosti sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru, a radi naknade troškova za iste, pa se osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje, da su pobijana rešenja doneta uz povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, u vezi sa Tarifnim brojem 4 stav 2 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Iz pobijanih rešenja proizilazi da je braniocu po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž., advokatu S.B., odbijen zahtev za naknadu za 16 razgovora obavljenih od strane branioca po službenoj dužnosti sa okrivljenim koji se nalazio u pritvoru u toku prvih 21 meseci pritvora, odnosno tokom cele istrage i većeg dela krivičnog postupka, obzirom da prema izveštaju Centralnog zatvora isti nisu obavljeni.

Iz spisa predmeta proizilazi da je Centralni zatvor dostavio podatke samo o obavljenim razgovorima za vreme kada se predmet vodio pod brojem K 387/13, nakon čega je Centralni zatvor na zahtev branioca sudu dostavio kompletne podatke.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, sudovi nisu mogli doneti odluku o troškovima krivičnog postupka bez prethodno kompletno pribavljenih podataka o broju obavljenih razgovora od strane branioca po službenoj dužnosti sa okrivljenim u pritvoru, pa budući da su postupili suprotno, učinili su povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP u vezi sa tarifnim brojem 6 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a kako se to osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje.

Iz prvostepenog rešenja proizilazi da je sud utvrdio da u spisima ne postoji dokaz za procesnu radnju saslušavanje okrivljenog D.Ž. dana 14.07.2010. godine i da braniocu okrivljenog D.Ž., advokatu S.B. ne treba priznati naknadu za pristup na neodržani glavni pretres zakazan za 29.06.2012. godine.

Imajući u vidu da se zapisnik o saslušanju okrivljenog D.Ž. od 14.07.2010. godine u prisustvu branioca po službenoj dužnosti S.B. nalazi u spisima predmeta (strana 61 – 4), kao i da je taj branilac pristupio na neodržan glavni pretres 29.06.2012. godine, jer nije obavešten da se pretres neće održati, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda branilac po službenoj dužnosti okrivljenog D.Ž. ima pravo na naknadu ovih troškova, pa su nedosuđujući iste prvostepeni i drugostepeni sud učinili povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, a kako se to osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca ukazuje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u stavu prvom izreke, i ukinio prvostepeno i drugostepeno rešenje, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP, propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a odredbom stava 3. istog člana propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog je u smislu člana 483. stav 3. ZKP ovlašćen da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti samo u cilju zaštite prava okrivljenog i to iz taksativno nabrojanih razloga u članu 485. stav 4. ZKP, ali ne i radi zaštite svojih prava u krivičnom postupku i to preko punomoćnika, iz kog razloga je zahtev za zaštitu zakonitosti punomoćnika branioca okrivljenog D.Ž., advokata S.B., advokata S.M. ocenjen kao podnet od neovlašćenog lica i kao takav nedozvoljen.

Iz iznetih razloga doneta je odluka kao u stavu drugom izreke presude.

Iz napred navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci i na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 1. ZKP u stavu prvom odluke a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u stavu drugom presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                             Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                       Dragiša Đorđević, s.r.