Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog, advokat Petar Isakov, na osnovu člana 482. stav 1. i člana 483. stav 1. ZKP, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti „zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev, te da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi odgovornosti za oba krivična dela uz odluku da troškovi postupka padnu na teret privatne tužilje ili da iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da „izreka prvostepene presude ne sadrži sve bitne elemente u pogledu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno u izreci presude i obrazloženju iste se ne navodi da je okrivljeni predmetne reči izgovorio sa namerom omalovažavanja. Okrivljeni je izneo svoj lični sud u vezi međusobnih odnosa između njega i privatne tužilje - njegove bivše vanbračne partnerke, kada je na ročištu za glavnu raspravu, radi odbrane svog prava, kao tužena strana u parničnom postupku, izjavio reči koje su pobijanim pravnosnažnim presudama pravno kvalifikovane kao krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a koje su suštinski izgovorene u kontekstu predmeta parničnog spora u kome se utvrđivalo pravo svojine na nekretnini koju je okrivljeni nasledio od oca“.

Izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog stavom 1 izreke prvostepene presude i to da je okrivljeni dana 26.10.2016. godine u zgradi Osnovnog suda u Novom Sadu gde se održavalo ročište za glavnu raspravu u parničnom postupku P 3670/14 sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima uvredio privatnu tužilju BB tako što je u prisustvu sudije Mirjane Vicković, zapisničara Slavice Beronje i advokatskog pripravnika Natalije Radivojević izjavio da je privatna tužilja” vođa organizovane kriminalne grupe i da ima oko 57 nekretnina koje je stekla kriminalnim radnjama“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je on optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, nasuprot navodima zahteva, da namera omalovažavanja nije zakonsko obeležje krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ. Članom 170. stav 4. KZ predviđen je osnov isključenja postojanja krivičnog dela u situaciji kada je uvredljiva izjava data u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja.

Kako je pravnosnažnom presudom utvrđeno da okrivljeni predmetne izjave nije dao u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, već su navedene reči upućene upravo svesno i htenjem da se privatna tužilja uvredi, tj. kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz člana 170. stav 4. KZ (kako to pogrešno tvrdi branilac okrivljenog), to s`toga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama, na štetu okrivljenog, učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored toga podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje i na istu povredu krivičnog zakona - iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi sa tačkom 2 izreke prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 1. KZ. Ista povreda se obrazlaže navodima „da je okrivljeni navedene reči izgovorio na ročištu za glavnu raspravu u postupku P 641/16 pred Višim sudom u Novom Sadu prilikom saslušanja - kao parnična stranka, radi zaštite svojih prava i interesa u sudskom postupku prilikom iznošenja stvari iz zajedničkog života sa BB radi dokazivanja činjenice koju je ista negirala pred svim sudovima i u svim postupcima - da su nepunih osam godina živeli u vanbračnoj zajednici života. Izgovorene reči od strane okrivljenog, predstavljaju i njegove lične i porodične prilike, te s`toga ne mogu predstavljati radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 172. stav 1. KZ”.

Iz činjeničnog opisa radnji, u stavu II izreke prvostepene presude, da je okrivljeni „dana 25.10.2017. godine u zgradi Višeg suda u Novom Sadu na ročištu za glavnu raspravu u parničnom postupku P 641/16 sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima izneo podatke iz ličnog života privatne tužilje koji škode njenoj časti i ugledu, u prisustvu sudije Mirele Nikčević, zapisničara Nine Tulendić, advokata: Sanje Potrebić, Milice Karanović i Gordane Bajić „VV je BB sin iz veze sa GG“ kao i „ako je ona zatrudnela sa mnom i pri tome je plod uginuo i ona je dobila opasnost od sepse“, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela čije je izvršenje hteo kao i zabranjenosti istog“, nesumnjivo izneo činjenice iz ličnog života privatne tužilje, koje su u svakom slučaju bile podobne da dovedu do povrede časti i ugleda privatne tužilje - oštećene, čime su utvrđene sve činjenice i okolnosti, kako objektivne - koje se odnose na samu radnju izvršenja krivičnog dela, tako i subjektivne - koje se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog AA, koje predstavljaju zakonska obeležja predmetnog krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 1. KZ.

Iz iznetih razloga, suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog, su ocenjeni kao neosnovani.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog, advokata Petra Isakova se numerički ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane branioca okrivljenog, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP.

Kako se označena povreda ne opredeljuje, odnosno kako branilac okrivljenog ne konkretizuje u čemu se sastoji povreda odredbe člana 439. tačka 2) ZKP, što je suprotno odredbi člana 484. ZKP, a Vrhovni kasacioni sud je, prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, to Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije razmatrao.

Kod napred navedenog, Vrhovni kasacioni sud je postupajući u smislu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,

Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,

Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić