Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.645/2020 od 22.04.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Vranju i branioca okrivljenog Zorana Milosavljevića, presuda Višeg suda u Vranju K br.58/19 od 18.06.2020. godine, potvrđena.

Istovremeno je određeno da troškovi drugostepenog krivičnog postupka padaju na teret okrivljenog Zorana Milosavljevića, u smislu člana 264. stav 1. KZ, o čijoj visini će biti biti odlučeno posebnim rešenjem, a okrivljeni je obavezan da Apelacionom sudu u Nišu na ime paušala plati iznos od 10.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Zorana Milosavljevića – advokat Ljubomir Antić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, te zbog povrede odredaba člana 16. stav 1. KZ i 61. KZ, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude, a predmet vrati Apelacionom sudu u Nišu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (člana 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu isti zahtev nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se po zakonu ne mogu zasnivati.

U tom smislu, kao nezakonit dokaz, branilac pre svega označava veštačenje komisije za veštačenje, sačinjene od strane neuropsihijatra Olge Milojković, kliničkog psihologa Miroslava Krstića i soc. radnika Ljiljane Stojiljković Jovančić od 10.03.2015. godine, koje je urađeno u predmetu Osnovnog javnog tužioca Kt br.2852/13, te koje je sačinjeno pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage Višeg javnog tužioca u Vranju u predmetu Kt br.79/15, od 03.09.2015. godine. Isti nalaz i mišljenje je prema navodima zahteva, Komisija sa izmenjenim članovima potvrdila pet godina kasnije, nalazom i mišljenjem od 05.11.2018. godine, na koji način je automatski prihvaćen i iskaz maloletnog oštećenog AA od 13.11.2014. godine koji je inkorporiran u prvobitni nalaz i mišljenje Komisije, te koji je izdvojen iz spisa kao nedozvoljen dokaz, pa kako je drugostepeni sud ovu povredu pokušao da otkloni saslušanjem veštaka dr Olge Milojković dana 22.04.2021. godine, to je ovakvim postupanjem drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer je presudu zasnovao na nezakonitom dokazu.

Suprotno izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije učinio navedenu bitnu povredu, već je ceneći zakonitost navedenog dokaza, pravilno ocenio da je isti zakonit, jer je neposrednim saslušanjem predstavnika Komisije veštaka koja je sačinila nalaz i mišljenje od 05.11.2018. godine, dr Olge Milojković, na pretresu održanom pred drugostepenim sudom, utvrdio da je iskaz maloletnog oštećenog sa zapisnika o njegovom saslušanju od 13.11.2014. godine, a koji je izdvojen iz spisa predmeta, bez uticaja na konačni nalaz i mišljenje Komisije veštaka, pa kada se ima u vidu da je veštak dr Olga Milojković saslušana kao predstavnik Komisije veštaka i da je dala mišljenje u ime Komisije, a ne u svoje lično ime, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenjeni neosnovanim.

To što je navedeni nalaz i mišljenje sačinjen po naredbi Osnovnog javnog tužioca u Vranju u predmetu Kt br.2852/13, dakle pre naredbe Višeg javnog tužioca u Vranju o sprovođenju istrage protiv okrivljenog zbog krivičnog dela iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. KZ, je bez uticaja na zakonitost ovog dokaza, jer je isti dokaz pribavljen u krivičnom postupku protiv istog okrivljenog, povodom istog događaja, koji je pravno kvalifikovan kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. KZ, a koji predmet je nakon sprovođenja dokaznih radnji, a na zahtev Višeg javnog tužioca u Vranju, dostavljen tom tužilaštvu dana 30.06.2015. godine, te koje tužilaštvo je na osnovu dokaza iz spisa predmeta Osnovnog javnog tužioca u Vranju dana 03.09.2015. godine donelo naredbu za sprovođenje istrage protiv okrivljenog Zorana Milosavljevića zbog krivičnog dela iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. KZ.

Nadalje, kao nezakonit dokaz, branilac označava i iskaz svedoka VV od 04.09.2017. godine, jer je prema stavu branioca saslušanje ovog svedoka izvedeno suprotno odredbi člana 93. stav 1. tačka 2) ZKP, kojom je određeno da je od dužnosti svedočenja isključeno lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne, a navedeni svedok se izjašnjavao o detaljima psihoterapije u kojoj je učestvovao maloletni oštećeni AA, što predstavlja strogo poverljivu stvar između lekara i pacijenta.

Vrhovni kasacioni sud je i ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio neosnovanim.

Naime, istovetni navodi već su bili predmet razmatranja Apelacionog suda u Nišu, koji je u ovom krivičnom postupku postupao kao drugostepeni, te koji je izložene navode žalbe branioca okrivljenog ocenio neosnovanim i za svoj stav – da iskaz svedoka VV – školskog psihologa nije nedozvoljen dokaz, imajući u vidu Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, koji je donet nakon donošenja Zakona o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih Nacija o pravima deteta, te kojim su u glavi IV stav 2, decidno propisana prava i dužnosti, pored ostalog, svih dečijih, zdravstvenih i obrazovnih ustanova da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o razlozima za zaštitu prava deteta propisanih odredbom člana 263. stav 3. Porodičnog zakona, kao i tačku (a) istog stava, kojom je propisana obaveza prijave sumnje na zlostavljanje deteta Centru za socijalni rad u roku od 24 sata, a shodno kome je navedeni svedok i postupila. Ove razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Prilikom donošenja odluke, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i da je Opštim protokolom za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, koji je usvojila Vlada Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 55/05 od 25.08.2005. godine), a koji predstavlja implementacijski propis za sprovođenje Zakona o potvrđivanju Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta (kojim se država obavezala da preduzme mere za sprečavanje i da obezbedi zaštitu deteta od svih oblika nasilja u porodici, institucijama i široj društvenoj sredini), u glavi IV, koja se odnosi na proces zaštite deteta, stav 2, tačka (b), propisano da, ako u radnji ili propuštanju kojim su dovedeni u opasnost život ili zdravlje deteta postoje elementi krivičnog dela, svako ko o tome ima saznanja, bez obzira da li je reč o građaninu ili stručnjaku u ustanovi ili drugoj organizaciji, prema odredbama ZKP, dužan je da slučaj prijavi javnom tužilaštvu ili organu unutrašnjih poslova, te da podnosilac prilikom prijavljivanja treba, ako je to moguće, da navede dokaze koji su mu poznati i da preduzme mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela, kao i predmeti na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i drugi dokazi.

Dakle, obaveza prijavljivanja radnji ili propuštanja kojim su dovedeni u opasnost život ili zdravlje deteta i pružanje dokaza ukoliko postoje elementi krivičnog dela, koja je propisana u glavi IV stav 2. tačka (b), Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, ima prednost u odnosu na dužnost čuvanja profesionalne tajne, jer se ovde profesionalna tajna otkriva upravo u opštem interesu deteta. Faktički, navedene odredbe Opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja predstavljaju poseban propis iz člana 93. stav 1. tačka 2) ZKP, kojim se nosioci profesionalne tajne oslobađaju dužnosti čuvanja te tajne, kada se radi o krivičnim delima kojima su dovedeni u opasnost život ili zdravlje deteta, a krivično delo u konkretnom slučaju iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. KZ, predstavlja takvo krivično delo. Stoga iskaz svedoka VV, suprotno navodima zahteva branioca okrivljenog, ne predstavlja nezakonit dokaz, a pravnosnažna presuda nije doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se u vezi iste bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe da nezakonite dokaze predstavljaju i mišljenja Centra za socijalni rad u Vranju od 08.08.2013. godine, 24.10.2013. godine, 01.04.2014. godine, 02.04.2015. godine i 04.03.2015. godine, kao i izveštaj psihologa Doma zdravlja u Vranju od 15.10.2013. godine, jer su svi izvedeni pre donošenja naredbe o sprovođu istrage Kt 79/15 od 03.09.2015. godine.

Pre svega, nije tačno da su ovi dokazi izvedeni pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage, već su navedeni dokazi izvedeni na glavnom pretresu održanom dana 12.06.2021. godine, pri čemu je bez uticaja činjenica kada su ovi dokazi sačinjeni, obzirom da su sačinjeni u postupku protiv istog okrivljenog, povodom istog događaja, a radi se o pisanim ispravama koje se u skladu sa odredbom člana 405. ZKP mogu izvesti kao dokaz na glavnom pretresu.

Osim toga, sud je na glavnom pretresu pročitao i zdravstveni karton maloletnog oštećenog AA koji datira od 2009. godine, a čija se zakonitost zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ne osporava i pored toga što je i ovaj dokaz sačinjen pre donošenja naredbe o sprovođenju istrage.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem se pravnosnažne presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

U obrazloženju zahteva ukazuje se i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 2. ZKP, isticanjem da prva opisana radnja u izreci presude ne predstavlja čin izjednačen sa obljubom u krivičnopravnom smislu, već se radi o nedozvoljenoj polnoj radnji, a zbog čega se po stavu branioca u konkretnom slučaju radnje okrivljenog ne mogu pravno kvalifikovati kao krivično delo iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. KZ zbog kog je oglašen krivim, već eventualno kao krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. KZ, za koje je u smislu odredbe člana 103. tačka 5) KZ nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Suprotno izloženim navodima zahteva, iz izreke pravnosnažne presude proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi krivičnog dela obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. u vezi člana 61. KZ, zbog kog je okrivljeni oglašen krivim, obzirom da je u izreci jasno navedeno da je okrivljeni Zoran Milosavljević u periodu od jeseni 2010. godine do kraja leta 2013. godine, u stanju uračunljivosti, sa umišljajem, zloupotrebom roditeljskog položaja, kao otac, izvršio čin izjednačen sa obljubom nad svojim sinom, maloletnim oštećenim AA, koji mu je poveren na vaspitanje, staranje i negu, na taj način što je zahtevao od njega da ga, pored ostalog, „oralno zadovoljava“, nakon čega je izvršio i čin izjednačen sa obljubom bliže opisan u izreci presude, pri čemu je bio svestan zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, oralni seksualni odnos predstavlja čin izjednačen sa obljubom, zbog čega je zahtev i u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U ostalom delu, zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje se na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, isticanjem da je izreka presude u suprotnosti sa članom 14. KZ, te da su dokazi izvedeni u toku postupka kontradiktorni, zbog kojih povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, zbog povrede zakona, pa je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                   Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić