Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ( ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene je neosnovan.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP

Branioci okrivljene zahtev za zaštitu zakonitosti podnose zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, koju obrazlažu navodima da su u donošenju drugostepene presude (koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti pobija) učestvovale sudije, koje su morale biti izuzete. Naime, drugostepena presuda doneta je u veću sastavljenom od sudije Zorana Savića, predsednika veća i sudija Vesne Petrović i Zdravke Đurđević, članova veća, a koje sudije su, pored donošenja drugostepene presude, u više navrata učestvovale i u donošenju rešenja po žalbama branilaca izjavljenim protiv rešenja o produženju pritvora prema okrivljenoj. Kako je prilikom odlučivanja o žalbama protiv rešenja o produženju pritvora između ostalog odlučivano i o postojanju osnovane sumnje kao ključnog razloga za određivanje i produžavanje pritvora u smislu odredaba ZKP, to su prilikom donošenja odluke o žalbi protiv prvostepene presude imenovane sudije morale biti izuzete, budući da su prethodno zauzele stav i formirale predubeđenje o postojanju činjenica koje neposredno ukazuju da je okrivljena učinila krivično delo koje joj se stravlja na teret. U vezi sa iznetim, branioci okrivljene označavaju rešenja Apelacionog suda u Beogradu:

- Kž2 1923/21 od 14.09.2021. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudija Zoran Savić kao predsednik veća i sudija Zdravka Đurđević kao član veća,

- Kž2 2398/21 od 12.11.2021. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudija Zoran Savić kao predsednik veća i sudije Vesna Petrović i Zdravka Đurđević kao članovi veća,

- Kž2 471/22 od 08.03.2022. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudija Zoran Savić kao predsednik veća i sudija Zdravka Đurđević kao član veća,

- Kž2 1044/22 od 23.05.2022. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudija Zoran Savić kao predsednik veća i sudija Vesna Petrović i Zdravka Đurđević kao članovi veća.

Dalje se navodi da su, u konkretnom slučaju, svi članovi veća, koje je donelo drugostpenu presudu, ne u jednom, već u četiri navrata, od čega dva puta u identičnom sastavu, prethodno ispitivali optužni akt i postojanje osnovane sumnje da je okrivljena izvršila isto krivično delo za koje je kasnije osuđena pred prvostepenim sudom i o tome zauzeli čvrst, jasan i izričit stav. S tim u vezi, branioci navode da, iako su sudije po zakonu i u skladu sa svojom funkcijom dužni da održe poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, determinisanost svih članova veća koji su u predmetnom krivičnom postupku odlučivali o pritvoru protiv okrivljene, a naročito ako su odlučivale više puta, takvog je stepena da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije, zbog čega su ti članovi veća bili dužni da se izuzmu prilikom donošenja drugostepene presude, kao meritorne odluke u istom krivičnom postupku.

Svoj stav da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, odbrana okrivljene, zasniva na odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbama člana 37. ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da su, sudija Zoran Savić i sudija Zdravka Đurđević, učestvovali četiri puta, a sudija Vesna Petrović dva puta, u drugostepenom veću, koje je odlučivalo o žalbama na rešenja o produženju pritvora.

Odredbom člana 2. tačka 17) ZKP propisano je da je „osnov sumnje“ skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 19) ZKP propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano– član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branioci okrivljene pozivaju, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP, što u ovom predmetu nije slučaj.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje, u svakom pojedinačnom predmetu, a kako je to već navedeno.

Uvidom u rešenja Apelacionog suda u Beogradu, koja branioci označavaju, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovih rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza niti se upuštao u pitanje krivice okrivljene, već samo žalbenim razlozima vezanim za primenu mere obezbeđenja prisustva okrivljene - pritvora, odnosno ne razmatrajući krivicu okrivljene izvan granica osnovane sumnje da je učinila krivična dela za koja se tereti.

S obzirom na navedeno, nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP

Branioci okrivljene AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnose i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, koju obrazlažu navodima da lica navedena u izreci presude, prema kojima je delo izvršeno, ne odgovaraju u potpunosti licima navedenim u izmenjenoj optužnici, budući da je u izreci prvostepene presude navedeno da je delo izvršeno prema državljaninu Egipta imena „BB“, dok u optužnici stoji „VV“ što je razlika koja može ukazivati i na različiti pol ovih lica, kao i da je delo izvršeno prema licima „GG, DD, ĐĐ“, dok su imena ovih lica u optužnici „EE, ŽŽ, ZZ“. Po stavu odbrane, jasno proističe da ne postoji objektivni identitet presude i optužbe.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe), a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Dakle, prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljene, koje su opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljene, kojima se otežava položaj okrivljene u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iako stoje navodi zahteva vezani za imena stranih državljana, u konkretnom slučaju, donošenjem pravnosnažnih presuda nije povređen ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljene, jer je okrivljena oglašena krivom za iste radnje, koje su joj stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca.

Razlika na koju ukazuju branioci okrivljene, u pogledu imena navedenih lica kojima je okrivljena omogućila nedozvoljeni boravak na teritoriji Republike Srbije kritičnom prilikom, ne predstavlja prekoračenje optužbe, jer je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ .

Shodno iznetom, označene razlike u optužnom aktu i pobijanim presudama, i to u pogledu imena lica čiji je nedozvoljeni boravak na teritoriji Republike Srbije omogućila okrivljena, ne predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer je činjenični opis krivičnog dela za koje je okrivljena pravnosnažnom presudom oglašena krivom ostao u potpunosti u granicama optužnog akta, iz kojih razloga su neosnovani napred izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP

Branioci okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti navode da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze označavaju zapisnike o ispitivanju svedoka – migranata, zapisnike o prepoznavanju i zapisnike o ispitivanju svedoka – policijskih službenika. Nezakonitost navedenih dokaza, po stavu odbrane, ogleda se u činjenici da su isti pribavljeni isključivo na osnovu nezakonitog ulaska u stan okrivljene i nezakonitog preduzimanje radnji u stanu od strane policije i NN lica. U vezi sa iznetim branioci citiraju odredbe člana 40. Ustava, člana 152, 158. i 160. ZKP i navode da su, prema stanju u spisima, policijski službenici u stan okrivljene, koji je bio zaključan lancem i katancem ušli tako što je neko od prisutnih komšija doneo čekić i klešta uz pomoć kojih su presekli lanac i to nakon što su lica u stanu, bez prevodioca, na engleskom jeziku rekla policijskom službeniku da su iz Avganistana, odnosno da su iz različitih država, da su zaključani i da nemaju ključ. Ovakav ulazak u stan, čiji je držalac okrivljena je bez bilo kakve sumnje protivzakonit, što automatski vodi nezakonitosti svih drugih radnji koje su preduzete, odnosno dokaza koji su prikupljeni. Dalje se navodi da, kako je ulazak u stan od strane policije izvršen očigledno suprotno izričitim Ustavom i zakonom propisanim odredbama i time predstavlja nezakonitu radnju, to su nezakoniti i kasnije izvršeno pretresanje stana, pronalaženje pasoša okrivljene, legitimisanje i hapšenje ili kako se navodi u spisima „dovođenje“ imenovane i svedoka – „migranata“ u Upravu za strance, ispitivanje migranata i izvođenje dokazne radnje prepoznavanja.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 158. stav 2. ZKP, propisano je da ako nakon ulaska u stan i druge prostorije nije preduzeto pretresanje, držaocu prostorije ili prisutnom licu (član 156. stav 4.) odmah će se izdati potvrda u kojoj će se naznačiti razlog ulaženja i uneti primedbe držaoca ili prisutnog lica.

Iz spisa predmeta proizilazi da kritičnom prilikom od strane ovlašćenih službenih lica, nije izvršeno pretresanje stana i drugih prostorija, zbog čega nije ni postupljeno suprotno odredbi člana 158. stav 2. ZKP, jer su policijski službenici svoje radnje preduzeli u prisustvu lica II, koji je zadužen za staranje o predmetnom stanu i uz njegovu saglasnost ušla u isti. Naime, II je lice koje je kritičnom prilikom i pozvalo policiju, odnosno prijavilo PS Zemun PI Batajnica, da se na navedenoj adresi u ... nalazi više stranih državljana – migranata. Pri tome, II je službenik Sekretarijata za imovinu Gradske uprave za Grad Beograd, a koja je i vlasnik stana. Sama činjenica da II kao prisutnom licu nije izdata potvrda u kojoj je naznačen razlog ulaženja i unete primedbe držaoca ili prisutnog lica ne čini ovakvo postupanje policije nezakonitim, obzirom da ih je upravo to lice pozvalo i organizovalo sve u vezi sa ulaskom u stan.

Imajući u vidu napred navedeno, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje da je došlo do nezakonitog ulaska u stan okrivljene i nezakonitog preduzimanja radnji u stanu od strane ovlašćenih službenih lica.

Obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a vezano za zapisnike o prepoznavanju lica i to pored činjenice da su pribavljeni na osnovu nezakonitog ulaska u stan, kako je to prethodno obrazloženo, branioci okrivljene, na nezakonitost ovih dokaza ukazuju i iz razloga što ne postoje sličnosti lica sa fotografija i okrivljene, i što su svedoci koji su vršili prepoznavanje prethodno imali pristup i uvid u fotografiju okrivljene.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona, odbrana okrivljene ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome, u obrazloženju presude, na strani tri, stav pet i strani četiri, stav jedan, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Pri tome, i po stavu Vrhovnog kasacionog suda, navedeni zapisnici ne predstavljaju nezakonite dokaze na kojima se presuda ne može zasnivati, imajući u vidu da je kritičnom prilikom prisustvovao zamenik javnog tužioca, sudski tumač i branilac okrivljene, da niko od prisutnih nije imao primedbi i svi svedoci su na istovetan način i sa sigurnošću prepoznali ovde okrivljenu AA, te je dokazna radnja – prepoznavanje lica, izvršena u svemu u skladu sa odredbama člana 90. i 100. ZKP.

Pored iznetog, kao nezakonite dokaze, branioci označavaju zapisnike o ispitivanju svedoka policijskih službenika, u delu koji se odnosi na događaje koji su prethodili njihovom dolasku, a koji ne mogu biti korišćeni, budući da su u njima sadržani iskazi u pogledu događaja povodom kojih svedoci nisu imali neposredna opažanja ili saznanja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, takođe su ocenjeni kao neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizilazi da je sud tokom postpuka ispitao u svojstvu svedoka policijske službenike JJ, KK i LL, koji su u bitnom dali iste iskaze, a iz kojih iskaza je utvrđeno da su kritičnom prilikom na poziv II došli na adresu u ulici ..., jer su se prema navodima prijave tamo nalaze migranti u jednom od stanova, nakon čega su se izjašnjavali o proceduralnim saznanjima, kao i onome što su neposredno videli, opazili ili čuli.

Polazeći od navedenog, po oceni ovog suda, iskazi svedoka policijskih službenika su dokazi, koji su izvedeni u skladu sa Zakonikom o krivičnom postuku i nisu pribavljeni suprotno članu 16. stav 1. ZKP, iz kojih razloga se ne radi o dokazima na kojima se presuda ne može zasnivati. Naime, navedeni svedoci su se o kritičnom događaju izjašnjavali na osnovu svojih neposrednih saznanja, obzirom da su kritičnom prilikom izašli na lice mesta, a po prijavi II i svoje iskaze dali na osnovu onoga što su neposredno saznali, videli i opazili.

Imajući u vidu napred navedeno, po oceni ovog suda neosnovano branioci okrivljene ističu da su zapisnici o saslušanju svedoka - policijskih službenika nezakonititi dokazi, na kojima se presude ne mogu zasnivati.

Povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP

Branioci okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti numerišu povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i istovremeno ukazuju i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da je sud našao da je okrivljena „omogućila nedozvoljen boravak“, a što ne upućuje na zaključak da je ona izvršila krivično delo koje joj se stravlja na teret, budući da nije svako omogućavanje nedozvoljenog boravka krivično delo iz člana 350. stav 3. KZ, niti je omogućavanje nedozvoljenog boravka većem broju lica isto što i krijumčarenje većeg broja lica. Iz nepreciznog teksta optužnog akta, koji je prepisan u izreci prvostepene presude moglo bi se zaključiti da se okrivljena tereti da je izvršila krivično delo iz člana 350. stav 3. KZ tako što je omogućila većem broju lica nedozvoljen boravak na teritoriji Republike Srbije, na način kojim se ugrožava njihov život i zdravlje, ili, alternativno, time što je krijumčarila veći broj lica. U vezi sa iznetim, branioci navode da jezička formulacija stava 2. i 3. člana 350. KZ čijim se jezičkim ni bilo kojim drugim tumačenjem „omogućavanje boravka većem broju lica“ ne može kvalifikovati kao „krijumčarenje većeg broja lica“, te da se u stavu 3. člana 350. KZ navodi da teži oblik dela iz stava 2. postoji ako je delo iz stava 2. učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava ili je krijumčaren veći broj lica. Po stavu odbrane, iz jezičke stilizacije se vidi da zakonodavac krijumčarenje ne poistovećuje sa radnjom iz stava 2. člana 350. KZ.

Napred iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 350. stav 2. KZ propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljen prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina.

Odredbom člana 350. stav 3. KZ propisano je da ako je delo iz stava 2. ovog člana učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava ili je krijumčaren veći broj lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kvalifikovani oblik dela iz člana 350. KZ propisan u stavu 3. postoji ne samo ako je delo iz stava 2. ovog člana učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica već i ako je krijumčaren veći broj lica, u konretnom slučaju – 15 lica. Pojam „veći broj lica“ predstavlja pravni standard koji sud ceni u svakom konkretnom slučaju prema svim okolnostima krivičnog dela, ali to ne bi moglo biti manje od pet lica (pravno shvatanje Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 17.04.2006. godine).

Iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljena AA 30.11.2020. godine u Beogradu, u uračunljivom stanju, svesna svog dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je htela, u nameri da sebi pribavi kakvu korist omogućila većem broju lica nedozvoljeni boravak na teritoriji Republike Srbije u ulici ... u stanu broj ... u ... i to 15 ilegalnih migranata, zahtevajući da joj na ime te usluge plate iznos od 10 evra po osobi što su oni i prihvatili i prikupili novac u iznosu od 150 evra, u kom momentu je naišla policija, te je okrivljena izašla iz stana i sa spoljašnje strane lancem i katancem zaključala ulazna vrata istog.

Shodno iznetom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u radnjama okrivljene se stiču svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ, za koje je okrivljena AA i oglašena krivom, pa su stoga navodi zahteva njenih branilaca kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ocenjeni kao neosnovani.

Imajući u vidu navedeno, odnosno da se u radnjama okrivljene stiču svi bitni elementi krivičnog dela nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ, to su kao neosnovani ocenjeni i navodi zahteva kojima se ukazuje pogrešnu primenu zakona, odnosno povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branioci okrivljene ukazuju na povrede zakona iz člana 440. i 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a koje u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, iz kojih razloga navode zahteva koji se odnose na ove povrede, Vrhovni kasacioni sud nije cenio.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić