Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.N., u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tač.1) ZKP je neosnovan, dok je u odnosu na povrede zakona iz člana 437.stav 1. tač.1), 2) i 3), člana 438. stav 1. tač. 8), 9) i 11) i stav 2. tač. 2) i člana 451. stav 1) ZKP nedozvoljen.

Odredbom člana 604. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 101/11), koji se primenjuje od 01.10.2013. godine (Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku „Službeni glasnik RS“, broj 121/12, u daljem tekstu „novi ZKP“) predviđeno je da se zakonitost radnji preduzetih pre početka primene ovog Zakonika ocenjuje po odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05 i dr. Zakon; 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. Zakon; 72/09 i 76/10) – u daljem tekstu „raniji ZKP“. U skladu sa navedenom odredbom, imajući u vidu da je predmetna dokazna radnja preduzeta dana 09.01.2013. godine, dakle u vreme važenja ranijeg ZKP, to je sud njenu zakonitost cenio u odnosu na odredbu člana 104. ranijeg ZKP a ne po odredbi člana 90. novog ZKP kako se to neosnovano navodi i u podnetom zahtevu ali i u drugostepenoj presudi.

U podnetom zahtevu branilac okrivljenog navodi da je zapisnik o prepoznavanju od 09.01.2013. godine sačinjen protivno odredbi člana 90. novog ZKP te da se stoga radi o nedozvoljenom dokazu koji je kako takav trebalo izdvojiti iz spisa a ne pročitati i na njemu zasnovati osporene odluke.

Po stavu odbrane ovaj dokaz je nezakonit iz nekoliko razloga. Prvo, tvrdi se da je oštećenoj, pre nego što je pristupila prepoznavanju u prostorijama policije, od strane radnika policije preko mobilnog telefona pokazana fotografija i okrivljenog i drugih lica te je tako, postupljeno u skladu sa odredbom člana 90. stav 3. ZKP. iako za tim nije bilo potrebe jer je okrivljeni bio dostupan. Nadalje, po stavu podnosioca zahteva, ovaj zapisnik je nezakonit i jer je u vrsti za prepoznavanje samo okrivljeni bio nizak i plav a svi ostali visoki i crni i na kraju zbog toga što pre prepoznavanja oštećena nije jasno opisala lice koje je izvršilo krivično delo o čemu je morala biti sačinjena službena beleška pa bi se prepoznavanjem proverio taj njen iskaz.

Činjenica je da su radnici policije oštećenoj u automobilu, na putu prema PS u kojoj će se vršiti prepoznavanje, preko mobilnog telefona, pokazivali fotografije više lica, međutim isto nema nikakvog uticaja na zakonitost potom obavljenog prepoznavanja budući da iz iskaza oštećene (zapisnik o glavnom pretresu od 01.04.2015. godine) proizilazi da na tim fotografijama nije prepoznala nikoga te je nesumnjivo da se na opisan način na nju nije nedozvoljeno uticalo.

Nadalje, iz zapisnika o prepoznavanju proizilazi da se u vrsti za prepoznavanje nalazilo pet lica u bitnom iste životne dobi (od 1983. do 1987. godišta) pa kako i oštećena tvrdi (zapisnik o glavnom pretresu od 22.03.2013. godine) da je u vrsti bilo " i nižih i viših i crnih i svakavih" to je izvesno reč o licima čije su "osnovne osobine" dovoljno "slične" i tako ispunjen ovaj standard predviđen odredbom člana 104. stav 1. ZKP pa se navodi u zahtevu i u ovom delu pokazuju kao neosnovani.

Neosnovano se u zahtevu navodi i da je navedeni zapisnik nezakonit iz razloga što oštećena prethodno nije opisala počinioca te da je o tome morala biti sačinjena pisana službena beleška. Prema stanju u spisu predmeta iz iskaza oštećene proizilazi da je ona odmah obavestila policiju o događaju (koji se desio "oko 16,20 sati") i razumljivo opisala izvršioca (isti je uostalom ubrzo i pronađen te je i vršeno sporno prepoznavanje - u 19,00 sati) a ni odredbama člana 104. tada važećeg ZKP niti pak kojim drugim, nije propisana obaveza organa postupka da pre prepoznavanja oštećenu sasluša kao svedoka kako bi opis lica bio na taj način zabeležen.

Stoga je, po mišljenju ovog suda, navedeno prepoznavanje obavljeno u svemu u skladu sa tada važećim zakonskim odredbama (član 104. ZKP).

Neosnovani su i navodi u zahtevu da je prepoznavanje vršeno na glavnim pretresima u dva navrata (22.03.2013. god. i 01.04.2015. godine) takođe nedozvoljen dokaz jer "takav način prepoznavanja pozitivni propisi ne poznaju". Činjenica je da je na navedenim glavnim pretresima kao svedok saslušavana oštećena te da je tom prilikom i pokazala na prisutnog okrivljenog kao lice koje je, u situaciji koju je kao svedok opisala, izvršilo predmetno krivično delo, međutim po stavu ovog suda, u navedenoj procesnoj situaciji, ne vrši se nikakva dokazna radnja prepoznavanja lica nego je reč o sastavnom delu iskazu svedoka - oštećene o svojim neposrednim opažanjima.

Pored iznetog, kako je povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a isticana i u postupku po redovnom pravnom leku odnosno u žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude (str. 3 poslednji pasos i str.4) dao jasne razloge zbog čega navedeni zapisnik o prepoznavanju nije dokaz na kome se ne može zasnivati sudska presuda, a koje razloge prihvata u svemu i Vrhovni kasacioni sud i u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a na njih upućuje.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP-a propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbom člana 485. stav 4. ZKP-a, dakle, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP-a može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP-a, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom. Pri tom obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona iz člana 485. stav 4. ZKP se radi već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog N.N. adv. S.O. navođenjem kao razloga za podnošenje zahteva da je presudom povređen zakon iz člana 438. stav 1. tač.8) i 9) ZKP, samo formalno označava povrede zakona iz člana 485. stav 4. ZKP-a - zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno ali u podnetom zahtevu uopšte ne opredeljuju u čemu se one sastoje. Ostale povrede zakona i to člana 437.stav 1. tač.1), 2) i 3), člana 438. stav 1. tač. 11) i stav 2. tač. 2) i člana 451. stav 1) ZKP nisu predviđene kao dozvoljen zakonski osnov za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog odnosno njegovog branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP-a, pa je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Sa svega izloženog, ocenivši iz iznetih razloga, da je zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovan, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbi člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP-a („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 121/12), doneo odluku kao izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Zorica Stojković, s.r.                                                                                     Nevenka Važić, s.r.