Žalba okrivljenog u preostalom delu odbijena je kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Petar Zdravković, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), 439. tačka 1) i 74. stav 1. tačka 4) i 5) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i preinači pobijane presude, tako što će reči koje je izgovorio okrivljeni „i on je ološ“ kvalifikovati kao izlaganje učinioca dato u odbrani svog prava na rad i zaštiti opravdanog interesa da ostane u radnom odnosu i na radnom mestu, jer se iz načina izražavanja i drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja, u smislu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, te zatim okrivljenog primenom člana 423. ZKP, oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi da je sud na osnovu člana 507. stav 2. ZKP održao glavni pretres dana 13.05.2021. godine, u odsustvu okrivljenog AA, koji na taj glavni pretres nije ni pozvan, a izostanke sa ranijih glavih pretresa je pravdao medicinskom dokumentacijom, na koji način je, po stavu odbrane, učinjena povreda zakona iz člana 74. stav 1. tačka 4) i 5) ZKP. Pored toga, branilac navodi da okrivljeni u ponovljenom postupku nije saslušan u odnosu na nove činjenice nakon izmene optužnog akta.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbama člana 74. ZKP predviđena je obavezna odbrana okrivljenog u krivičnom postupku, odnosno istima je propisano devet procesnih situacija u kojima okrivljeni mora imati branioca. Povreda zakona iz člana 74. stav 1. tačka 4) ZKP, na koju se poziva branilac okrivljenog postoji, ukoliko se okrivljenom sudi u odsustvu, a okrivljeni nema branioca i to od donošenja rešenja o suđenju u odsustvu, pa dok suđenje u odsustvu traje, dok ova povreda iz tačke 5) postoji, ako okrivljeni nema branioca, a glavni pretres se održava u njegovoj odsutnosti koju je sam prouzrokovao – od donošenja rešenja da se glavni pretres održi u njegovoj odsutnosti, pa do pravnosnažnosti rešenja kojim sud utvrđuje prestanak nesposobnosti za učestvovanje na glavnom pretresu.

Iz spisa predmeta proizilazi da se protiv okrivljenog AA, krivični postupak vodio zbog izvršenja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje krivično delo je propisana novčana kazna od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčana kazna od četrdeset do dvesta hiljada dinara.

Odredbom člana 495. ZKP propisano je da u postupku za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 8 godina, primenjivaće se odredbe člana 496. do 520. ovog Zakonika, a ukoliko u ovim odredbama nije nešto posebno propisano shodno će se primenjivati ostale odredbe ovog Zakonika.

Odredbom člana 507. stav 2. ZKP propisano je da ako optuženi kome se sudi za krivično delo za koje je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine ne dođe na glavni pretres, iako je uredno pozvan, sudija može odlučiti, nakon uzimanja izjave od tužioca, da se glavni pretres održi u odsustvu optuženog, pod uslovom da njegovo prisusutvo nije nužno i da je pre toga bio saslušan.

Okrivljenom AA, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo na obaveznu odbranu. Prema stanju u spisima, u konkretnom slučaju bili su ispunjeni uslovi za održavanje glavnog pretresa dana 13.05.2021. godine, u smislu člana 507. stav 2. ZKP, uz saglasnost privatnog tužioca i njegovog punomoćnika, uredno pozvani okrivljeni, u ovom postupku je već saslušan i izneo je svoju odbranu. Pored toga, okrivljeni se na glavnom pretresu održanom 14.06.2018. godine detaljno izjasnio i izneo svoju odbranu i u pogledu privatne tužbe, koja je uređena nakon ukidanja ranije prvostepene presude unošenjem samo elementa umišljaja, dok je u pogledu činjeničnog opisa radnji koje su okrivljenom stavljene na teret, ostala neizmenjena, pa je bilo mesta čitanju njegove odbrane sa glavnog pretresa.

Imajući u vidu napred navedeno, okrivljenom AA, nije suđeno u odsustvu, već je primenom člana 507. stav 2. ZKP glavni pretres održan bez njegovog prisustva, a u kojoj krivičnopravnoj situaciji nije predviđena obavezna odbrana iz člana 74. ZKP, iz kojih razloga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 4) ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odsustva okrivljenog sa glavnog pretresa dana 13.05.2021. godine i sa više ranijih glavnih pretresa, koji su pravdani medicinskom dokumentacijom, kao i ostali postupci okrivljenog, koji je bio upoznat za krivičnim postupkom i izbegavao da primi rešenje drugostepenog suda kojim je ukinuta ranija prvostepena presuda, ne predstavljaju procesnu situaciju predviđenu članom 74. stav 1. tačka 5) ZKP. U konkretnom slučaju nije utvrđena nesposobnost okrivljenog za učestvovanje na glavnom pretresu, koju je sam prouzrokovao, već su postupci okrivljenog, po oceni ovog suda, pravilno ocenjeni kao očigledno usmereni na odugovačenje krivičnog postupka u cilju eventualnog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja.

Stoga su i navodi branioca kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 74. stav 1. tačka 4) i 5) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da su nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju morali da primene odredbu stava 4. člana 170. Krivičnog zakonika, koja predviđa osnov isključenja postojanja krivičnog dela uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika, te da okrivljenog oslobode od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Ovo sa razloga jer po stavu branioca izreka prvostepene presude ne sadrži subjektivni element krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, odnosno iz iste ne proizilazi da je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, a što je u konkretnom slučaju neophodno za postojanje predmetnog krivičnog dela, imajući u vidu da je ispunjen objektivni uslov jer je okrivljeni inkriminisane reči izgovorio u afektu, braneći svoje pravo vezano za radni odnos, a koje mu je bilo povređeno od strane privatnog tužioca jer mu je nezakonito prestao radni odnos dok je bio u bolnici.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, to, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni „...dana 11.10.2017. godine, u kancelariji Odeljenja za lokalni ekonomski razvoj, privredu i društvene delatnosti, u prisustvu radnika....uputio više uvredljivih reči na račun privatnog tužioca BB...u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i njegove protivpravnosti, čije je izvršenje hteo i u skladu sa tim i postupao i to: „Da je načelnik Gradske uprave isti ološ kao i VV i da je đubre“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

Za radnju krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, nije neophodno da sadrži nameru okrivljenog da omalovaži privatnog tužioca i stoga ne mora biti obuhvaćena izrekom presude, osim u slučajevima iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. do 3. Krivičnog zakonika kada, iako nije izričito sadržana u biću krivičnog dela uvreda iz stava 1. člana 170. Krivičnog zakonika, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ulazi u njen pojam i mora biti obuhvaćena izrekom presude. Međutim, kako iz činjeničnog opisa radnje okrivljenog, utvrđenog u izreci prvostepene presude, ne proizilazi da je okrivljeni uvredljivu izjavu dao u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dakle kako se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz stava 4. člana 170. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (kako to pogrešno tvrdi branilac okrivljenog), to stoga namera omalovažavanja ne mora ni biti navedena u činjeničnom opisu krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva polemiše sa izvedenim dokazima i njihovom ocenom i osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama, što predstavlja povredu člana 440. ZKP. Kako ova povreda ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda nije upuštao.

Pored toga, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca. Međutim, navodi zahteva ne sadrže objašnjenje u čemu se istaknuta povreda zakona konkretno sastoji, opredeljivanjem dokaza za koji smatra da je nezakonit i zbog čega ga smatra takvim. Kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u smislu člana 489. stav 1. ZKP, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu istaknute povrede zakona, koja u smislu člana 484. ZKP, nema propisan sadržaj, nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                              Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić