Protiv navedenih pravosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Milan Knežević, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da navedene presude ukine u odnosu na okrivljenog AA i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Branilac takođe traži da mu se dosude troškovi krivičnog postupka na ime nagrade advokatu za sastavljanje zahteva za zaštitu zakonitosti u iznosu od 135.000,00 dinara.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Milana Kneževića, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP je neosnovan.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog navodi da je u prvostepenoj presudi povređen objektivni identitet optužbe, jer je u izreci optužnog akta navedeno da je okrivljeni AA krivično delo učinio u uračunljivom stanju, dok je u izreci presude navedeno da je delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti. Branilac ističe da navedeno samo po sebi ne bi predstavljalo prekoračenje optužbe, ali da je prvostepeni sud prilikom odmeravanja kazne okrivljenom, cenio kao otežavajuću okolnost da je okrivljeni krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, čime je učinjena povreda zakona na štetu okrivljenog, jer je doveden u nepovoljniji krivično-pravni položaj, tako što mu je onemogućeno eventualno ublažavanje kazne, za šta je postojala mogućnost primenom člana 57. Krivičnog zakonika.

Iznete navode zahteva branioca Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema sadržini izreke optužnice Višeg javnog tužilaštva u Šapcu Kt. br.61/12 od 03.12.2012. godine, koju je preuzelo Osnovno javno tužilaštvo u Šapcu pod brojem K.t br.219/13 od 19.03.2013. godine i zavedena pod brojem Kto. br.58/21, okrivljenom AA je stavljeno na teret da je dana 03.04.2012. godine oko 14,00 časova, prihvatio poziv okrivljenog VV, od kog je saznao da je na štetu GG izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 4. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je propisana kazna zatvora preko pet godina, pa je u uračunljivom stanju i sa umišljajem prikrivao sredstvo kojim je VV delo učinio, tako što je došao u stan okrivljenog VV i od njega preuzeo oružje koje je VV upotrebio za izvršenje krivičnog dela, i to pištolj marke „Crvena zastava“ M -57, kalibra 7,62 mm, niklovan, sa drvenim koricama, bez identifikacionih brojeva, sa jednim okvirom od 7 metaka i jednim od osam metaka, nakon čega je ovo oružje i municiju neovlašćeno nosio kroz grad a potom neovlašćeno držao u stanu u ulici ... broj .., gde su oružje i municija pronađeni i uz potvrdu privremeno oduzeti od strane OSL PU Šabac, pri čemu je okrivljeni bio svestan da ovim čini krivičo delo, svestan svog dela i njegove zabranjenosti pa je izvršenje krivičnog dela hteo, čime je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. KZ.

Rešenjem Višeg suda u Šapcu K. br.66/21 od 15.08.2022. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog AA, zbog krivičnog dela pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. KZ, po optužnici Višeg javnog tužioca u Šapcu Kt br.61/12 od 03.12.2012. godine, zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Iz izreke presude Višeg suda u Šapcu K. br.66/21 od 23.08.2023. godine proizilazi da je u istoj, a vezano za okrivljenog AA, jedina razlika u odnosu na optužni akt u tome što je navedeno da je okrivljeni AA krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti i tako što su iz opisa odstranjeni elementi krivičnog dela za koje je obustavljen postupak.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Po oceni Vrhovnog suda, u izreci pravnosnažne presude, a u odnosu na optužni akt, postoji identitet lica koje je optuženo i to okrivljenog AA (subjektivni identitet) i dela koje je predmet optužbe i to krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika (objektivni identitet), a za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim. Iz navedenog proizilazi da presudom optužba nije prekoračena.

Pritom, činjenični opis krivičnog dela iz člana 348. stav 4. u vezi stava 1. KZ je u potpunosti jednak dispozitivu optužice. Činjenica da je u izreci presude navedeno da je okrivljeni krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ne može se tumačiti kao nepovoljnije po okrivljenog, s obzirom da je na taj način bilo moguće okrivljenom izreći blažu krivičnu sankciju, što je okrivljenog stavilo u povoljniji položaj u odnosu na optužni akt. Navode branioca okrivljenog da je došlo do prekoračenja optužbe jer je sud činjenicu da je okrivljeni krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti cenio kao otežavajuću okolnost i da je samim tim doveden u nepovoljniji krivično-pravni položaj, tako što mu je onemogućeno ublažavanje kazne, sud je ocenio kao neosnovane iz razloga što je odredbom člana 23. stav 3. KZ propisana samo mogućnost, ali ne i obaveza da se okrivljenom ublaži kazna u slučaju kada je delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, što znači da je na sudu da u svakom konkretnom slučaju odluči da li će primeniti navedenu odredbu.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud je navode branioca okrivljenog da je povređena odredba iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenio neosnovanim.

U ostalom delu zahteva branilac okriljenog AA, advokat Milan Knežević ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odnosno da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Međutim, navedenu povredu branilac obrazlaže time da je kod okrivljenog AA u vreme izvršenja krivičnog dela postojala stvarna zabluda, te da iz dokaza izvedenih tokom krivičnog postupka proizilazi da kod okrivljenog nije postojao umišljaj u odnosu na krivično delo za koje je osuđen, i da nije bio svestan da nosi i drži oružje, niti je to hteo, iz razloga što je bio uveren da se u originalnoj torbi od kamere nalazi samo kamera i njeni prateći delovi. Branilac još ističe da je stvarna zabluda kod okrivljenog bila neotklonjiva, jer nije znao ništa ni o pištolju ni o krivičnom delu koje je njime učinjeno, tako da nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu okolnosti da je od okrivljenog VV pored kamere i njenih pratećih delova preuzeo i brižljivo skriveni pištolj, a u prilog navedenom govore i rezultati DNK analize, na osnovu kojih je utvrđeno da tragovi okrivljenog AA ne postoje ni na jednom od predmeta odnosno niti na pištolju, niti na dva okvira i zrnu. Na kraju, branilac još ističe da kod okrivljenog AA nije postojao motiv za izvršenje krivičnog dela, te da je njegova odbrana logična i potkrepljena dokazima.

Na ovaj način, iako se branilac formalno poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, isti na opisani način, u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza, navodeći da nije dokazano da je okrivljeni postupio sa umišljajem i navodeći činjenice kojima dokazuje da je kod okrivljenog u vreme izvršenja krivičnog dela postojala neotklonjiva stvarna zabluda, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu iznetih navoda zahteva, nije upuštao.

Sa svega izloženog, na osnovu odredaba člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković