Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 486. i 487. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenih lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog G.B. je neosnovan.

Branioci okrivljenog G.B. u svom zahtevu su naveli da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim, može biti izvršeno isključivo od strane odgovornog lica u pravnom licu, a da okrivljeni to svojstvo nije imao i da je bila nužna primena definicije odgovornog lica propisana Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS'', broj 121/12), čime se ukazuje na povredu iz člana 439. tačka 2. KZ. U zahtevu branioca se dalje navodi da se u konkretnoj situaciji radi i o presuđenoj stvari, budući da je presudom Prekršajnog suda u Nišu Pr br.01-26097/10 od 27.01.2012. godine oglašena krivom T.B. kao odgovorno lice u pravnom licu i pravno lice J. za prekršaj iz člana 112. st. 1. i 2. tačka 5. u vezi člana 63. Zakona o porezu na dobit preduzeća, zbog istih radnji izvršenja zbog kojih je okrivljeni G.B. oglašen krivim u ovom krivičnom postupku, a čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog G.B. je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su svi žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge u pogledu svojstva okrivljenog u preduzeću AD J. i njegove odgovornosti za učinjeno krivično delo, kao i da se u konkretnoj situaciji ne radi o presuđenoj stvari, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog G.B. ukazuje se i da nižestepeni sudovi u ovoj krivičnopravnoj stvari nisu utvrdili postojanje namere kod okrivljenog da porez utaji, da je okrivljenom povređeno ljudsko pravo i sloboda u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda, i da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Međutim, budući da postojanje namere za izvršenje krivičnog dela kod okrivljenog predstavlja činjenično pitanje, i ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog koje bi okrivljeni kao ovlašćeno lice mogao podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a da branioci okrivljenog G.B. u smislu člana 484. nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, Vrhovni kasacioni sud se u napred iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog G.B. nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                                 Dragiša Đorđević, s.r.