Na osnovu člana 261. i člana 264. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku okrivljeni je obavezan da snosi troškove krivičnog postupka bliže navedene u izreci prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 721/14 od 15.07.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog M.V., advokata B.B., a presuda Osnovnog suda u Pančevu K 3471/10 od 18.02.2014. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog M.V., adv. B.B. podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 9). Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog M.V., adv. B.B., u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljen je Republičkom javnom tužiocu, nakon čega je Vrhovni kasacioni sud održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku nije obavestio javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća održanoj u smislu člana 490. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog M.V., adv. B.B., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je donošenjem prvostepene i drugostepene presude prekoračena optužba i time učinjena povreda iz člana 438. stav 1. tačka 9). ZKP. Po navodima zahteva optužba je prekoračena zbog toga što je okrivljeni M.V. oglašen krivim za nečinjenje, koje nije obuhvaćeno dispozitivom optužnog predloga kao ni izrekom prvostepene i drugostepene presude, pa da je okrivljeni oglašen krivim za radnju izvršenja koja nije obuhvaćena optužnim aktom, kao i da krivično delo u pitanju ima karakteristike krivičnog dela sa blanketnom dispozicijom, a Vrhovni kasacioni sud iznete navode zahteva ocenjuje neosnovanim, i po oceni ovog suda isti predstavljaju sopstvenu ocenu navoda optužnog akta i presude od strane branioca okrivljenog.

Ovo sa razloga što kod ocene odnosno presude i optužbe u smislu člana 420. stav 1. ZKP, između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, dok zakon ne traži identitet u pogledu pravne ocene dela (član 420. st. 2. ZKP).

Kad je reč o subjektivnom identitetu presude i optužbe, on porazumeva da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo, a pitanje objektivnog identiteta presude i optužbe odnosi se samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici odnosno objektivni identitet ne podrazumeva da je sud vezan za pravnu ocenu dela izloženu u optužnom aktu.

U konkretnom slučaju optužnim aktom nadležnog javnog tužioca, koji nije menjan u toku krivičnog postupka, okrivljenom M.V., stavljeno je na teret krivično delo teško delo protiv zdravlja ljudi iz člana 259. stav 4. u vezi člana 251. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika za koje je i prvostepenom presudom oglašen krivim, a prema sadržini činjeničnog opisa izreka presude je u svemu identična sa podnetim optužnim aktom.

Imajući u vidu, da donošenjem prvostepene presude identitet optužbe nije izmenjen, već je izreka prvostepene presude identična dispozitivu optužnog akta, to se neosnovano zahtevom branioca okrivljenog M.V., navodi da je donošenjem prvostepene presude kao i drugostepenom presudom kojom je potvrđena prvostepena presuda učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9). ZKP.

Suprotno iznetim navodima zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u izreci prvostepene presude detaljno opisano kojim radnjama i na koji način je okrivljeni M.V. očigledno nesavesno postupao i time prouzrokovao pogoršanje zdravstvenog stanja oštećenog sada pok. M.P. i u dovoljnoj meri je konkretizovano da okrivljeni nije preduzeo neophodne medicinske mere za postavljanje pravilne dijagnoze.

Kako je dakle, u izreci prvostepene presude jasno opisano „očigledno nesavesno postupanje“ okrivljenog, to su suprotni navodi zahteva branioca da je „okrivljeni oglašen krivim za radnju izvršenja koja nije obuhvaćena optužnim aktom“ ocenjeni neosnovanim.

Takođe, navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da krivično delo u pitanju predstavlja krivično delo sa „blanketnom normom“ zbog čega radnja izvršenja krivičnog dela može postojati samo kada sud utvrdi da je prilikom lečenja, lekar postupio suprotno Nacionalnom vodiču dobre kliničke prakse, su neosnovani.

Naime, krivično delo nesavesno pružanje lekarske pomoći iz člana 251. stav 1. Krivičnog zakonika, kao osnovni oblik krivičnog dela u pitanju, u konkretnom slučaju nije blanketno krivično delo, a nacionalni vodiči dobre kliničke prakse ne predstavljaju blanketni propis niti su obavezujući ni za jednog lekara u Srbiji, već samo predstavljaju moralnu obavezu da se u procesu dijagnostike i lečenja primenjuju sva raspoloživa dostignuća i znanja savremene medicine.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan, i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                         Predsednik veća-sudija

Mila Ristić,s.r.                                                                                                   Nevenka Važić,s.r.