Presudom Višeg suda u Vranju1Kž1 br.117/18 od 27.04.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA – advokata Ružice Filipović, a presuda Osnovnog suda u Vranju K br.417/17 od 11.01.2018. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Ružica Filipović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP i „povrede ustavnog prava okrivljenog na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije“, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud okrivljenog AA oslobodi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo, te da odluči da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava Republike Srbije.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 488. stav 1. ZKP dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, shodno odredbi člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, pa je nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog podnošenja, ističe povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ne navodeći konkretno o kojoj povredi zakona se radi, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP isticanjem da je za postojanje krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru potrebno da okrivljeni ozbiljno preti službenim licima da će ih napasti, da pokuša da ih napadne ili da ih je napao, te da u radnjama okrivljenog kritičnom prilikom nije bilo navedenih elemenata predmetnog krivičnog dela.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru čini onaj ko preti da će napasti, pokušati da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice nadležnih organa iz člana 2. tog zakona u vršenju službene dužnosti, a članom 2. istog zakona propisano je da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira Ministarstvo unutrašnjih poslova, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je kritičnom prilikom, sa umišljajem i u stanju uračunljivosti, ometao službeno lice – policijskog službenika PU Vranje, oštećenog BB u vršenju službene dužnosti – regulisanja kontrole, pružanja pomoći i nadzora u saobraćaju na putevima i drugih poslova iz propisa o bezbednosti saobraćaja, shodno odredbi člana 30. stav 2. tačka 9) Zakona o policiji, na taj način što je oštećenom, nakon preduzimanja policijskih ovlašćenja – zaustavljanja i pregledanja lica i saobraćajnih sredstava u smislu člana 64. stav 2. tačka 9) Zakona o policiji i nakon predočavanja da će biti sačinjen prekršajni nalog „PNS“ zbog učinjenog prekršaja iz člana 333. stav 1. tačka 78) ZOBS-a jer se svojim vozilom nepropisno parkirao na trotoaru, uputio reči: „Ti li mi pišeš kaznu, da li si normalan, ja sam samo hteo da popijem kafu u kafiću i stvarno niste normalni, samo gu ti piši, ja neću da gu platim“, a potom je svojom desnom rukom kroz otvoren prozor službenog vozila, bez odobrenja, naglo istrgao dokumenta iz ruku policijskog službenika – oštećenog BB, te se udaljio u pravcu centra grada.

Zakonska definicija krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, prilikom određivanja radnje izvršenja ovog krivičnog dela, na kraju upotrebljava opisnu formulaciju prema kojoj ovo delo postoji ako se ovlašćeno službeno lice ometa u obavljanju poslova i „na drugi način“, a što predstavlja faktičko pitanje koje sud rešava u svakom konkretnom slučaju.

Kako je okrivljeni AA, prema izreci pravnosnažne presude, postupajući na napred navedeni način ometao službeno lice – policijskog službenika PU Vranje, oštećenog BB u vršenju službene dužnosti upućivanjem reči navedenih u izreci prvostepene presude, nakon čega je iz ruku oštećenog svojom desnom rukom kroz otvoren prozor službenog vozila, bez odobrenja, naglo istrgao dokumenta i udaljio se, to je očigledno da je okrivljeni kritičnom prilikom svojim ponašanjem otežao vršenje – obavljanje poslova ovlašćenim službenim licima, za koje radnje je i oglašen krivim pravnosnažnom presudom. Stoga su suprotni navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenog nema elemenata predmetnog krivičnog dela i da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

U preostalom delu, isti zahtev je odbačen, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ovog zakonika mora se dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povreda odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4, učinjenih u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim sudom.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Branilac okrivljenog, kao razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u obrazloženju zahteva ističe povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca. Međutim, u vezi sa ovom povredom zakona, branilac ističe da je u izreci prvostepene presude sud drugačije opisao predmetni događaj u odnosu na opis koji je dat u dispozitivu optužnog predloga, na koji način je povredio objektivni identitet optužnog predloga i pobijane prvostepene presude, što bi predstavljalo povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ali ne navodi nijednom rečju u čemu se ova povreda sastoji, već s tim u vezi ističe da u toku postupka prvostepeni sud nije pravilno ocenio sve izvedene dokaze, da je preuranio sa ocenom da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo, da činjenični opis optužnog predloga nije potvrđen iskazom oštećenog i svedoka na glavnom pretresu, te polemiše sa ocenom odbrane okrivljenog i iskaza saslušanih svedoka, iznetoj u prvostepenoj presudi.

Kako izloženim navodima zahteva branilac okrivljenog u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, iz kojih razloga okrivljenom preko branioca nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, to je zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Pored toga, zahtevom se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP isticanjem da su „u obrazloženju osporene presude nižestepeni sudovi dali kontradiktoran zaključak samo na osnovu iskaza oštećenog“, te da prvostepeni sud prilikom ocene izvedenih dokaza nije obrazložio zbog čega je poklonio veru iskazu oštećenog i svedoka i zašto je „obezvredio“ iskaz okrivljenog, a iz kog razloga nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP. Stoga je zahtev i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Najzad, zahtevom se ističe i da je pobijanim presudama učinjena povreda ustavnog prava okrivljenog na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, međutim kako branilac uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđeno da je okrivljenom ili drugom učesniku u postupku povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u odnosu na odbijajući deo, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                   Za Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                               Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić