Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 674/23 od 24.08.2023. godine, delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog AA, pa je prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima krivičnog postupka, koja se odnosi na sudski paušal i to tako što je okrivljeni obavezan da prvostepenom sudu, na ime sudskog paušala, uplati novčani iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su, žalba branioca okrivljenog, u preostalom delu i žalba javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Mladenovcu, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Nikola Miljević, zbog povreda zakona sa predlogom da Vrhovni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno suđenje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo. U vezi sa tim branilac ističe da činjenični opis dela dat u izreci prvostepene presude ne sadrži sve elemente bića krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer je u istom samo opisan događaj, uz navođenje subjektivnih elemenata bića krivičnog dela, bez preciziranog objektivnog elementa predmetnog krivičnog dela, odnosno radnje kojom je okrivljeni ugrozio spokojstvo i telesni integritet oštećene kvalifikovanom pretnjom i drskim i bezobzirnim ponašanjem da će napasti na njen život i telo koristeći sredstva podobna da telo teško povredi.

Okolnosti iznete u navodu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i za svoj zaključak da se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, na strani 3. u petom stavu obrazloženja presude, dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni sud prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac, dalje, navodi da je drugostepeni sud povredio zakon, jer je drugostepena presuda doneta u veću sastavljenom od sudije Tatjane Sretenović, predsednika veća i sudija Anje Zrelec i Raše Jankovića, članova veća, koje sudije su prethodno, u više navrata odlučivale u postupku po žalbi na rešenje o određivanju i produženju pritvora i to osam puta u periodu od deset meseci. Pored toga, prema navodima zahteva, sudije Tatjana Sretenović i Anja Zrelec su u istom predmetu, bile u sastavu veća Višeg suda u Beogradu koje je donelo rešenje Kž2 1620/22 od 13.12.2022. godine, kojim je usvajanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Mladenovcu, ukinuto rešenje Osnovnog suda u Mladenovcu, kojim je prema okrivljenom ukinut pritvor. S obzirom na navedeno, višestruko odlučivanje o osnovanosti i neophodnosti daljeg trajanja pritvora, uz upuštanje u ocenu postojanja opravdane sumnje u odnosu na radnje krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje treba da budu predmet raspravljanja na glavnom pretresu, predstavlja okolnost, koja narušava pretpostavku nepristrasnosti navedenih sudija, zbog čega su, po stavu odbrane, ispunjeni razlozi za obavezno izuzeće tih sudija u postupku odlučivanja po žalbama na prvostepenu presudu.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Iz spisa predmeta proizlazi da su sudija Tatajana Sretenović i sudija Anja Zrelec, kao predsednik i član veća, učestvovale u donošenju rešenja Višeg suda u Beogradu Kž2 1620/22 od 13.12.2022. godine, kojim je uvaženjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Mladenovcu ukinuto rešenje Osnovnog suda u Mladenovcu K 198/22 – Kv 525/22 od 05.11.2022. godine, kojim je prema okrivljenom ukinut pritvor, a da su, potom, u istom predmetu bile u sastavu veća drugostepenog suda, koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu.

Odredbom člana 2. tačka 17) ZKP propisano je da je „osnov sumnje“ skup činjenica koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela.

Odredbom člana 2. tačka 19) ZKP propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branioci okrivljene pozivaju, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP, što u ovom predmetu nije slučaj.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka, u svakom konkretnom slučaju, predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru, radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je savršeno normalno da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni okrivljeni. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv okrivljenog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazni o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija.

Evropski sud za ljudska prava u navedenoj odluci dalje ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluke o produženju pritvora nisu ista kao pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni – Jasinski protiv Poljske, predstavka broj 30865/96, stav 55.

Iz svega navedenog proizlazi da učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili ne. Prema tome, reč je o faktičkom pitanju koje se procenjuje, u svakom pojedinačnom predmetu, a kako je to već navedeno.

Imajući u vidu sve napred navedeno, a pre svega rešenje Višeg suda u Beogradu Kž2 1620/22 od 13.12.2022. godine, označeno u zahtevu branioca, ali i ostala rešenja u spisima predmeta u kojima su sudije Tatjana Sretenović, Anja Zrelec i Raša Janković odlučivali o pritvoru, utvrđeno je da se prilikom odlučivanja i donošenja ovih rešenja sud nije bavio ocenom dovoljnosti dokaza, niti se upuštao u pitanje krivice okrivljenog, već samo žalbenim razlozima vezanim za primenu mere obezbeđenja prisustva okrivljenog – pritvora, odnosno ne razmatrajući krivicu okrivljenog izvan granica osnovane sumnje da je učinio krivično delo za koje se tereti.

Shodno iznetom, činjenica da su imenovane sudije više puta učestvovale u donošenju odluka o pritvoru u istom predmetu, a da su potom bile u sastavu veća drugostepenog suda, koje je u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka preinačilo prvostepenu presudu kojom je okrivljeni AA, oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ, sama po sebi, ne predstavlja okolnost koja ukazuje da je neophodno primeniti institut izuzeća, odnosno ista ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pobijanom pravnosnažnom presudom učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, na štetu okrivljenog.

Prema navodima zahteva, imajući u vidu da je okrivljeni tokom celokupnog krivičnog postupka negirao da je učinio predmetno krivično delo i da je svedok – oštećena iskoristila svoje zakonsko pravo da ne svedoči protiv svog sina, pri činjenici da je prvostepeni sud propustio da utvrdi kojim radnjama je okrivljeni ugrozio spokojstvo i telesni integritet oštećene, kao i istovetnost noža koji je navodno korišćen kritičnom prilikom, po stavu odbrane, nije dokazano da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, pa je sud donošenjem osuđujuće presude, učinio povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Branilac u zahtevu ukazuje i na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, navodima da je izreka pravnosnažne presude nerazumljiva, kao i da presuda ne sadrži jasne i dovoljne razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja.

Pored iznetog, branilac u zahtevu ukazuje i na povredu zakona iz člana 16. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 440, 438. stav 1. tačka 11), 438. stav 2. tačka 2) i člana 16. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. i 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                        Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                  Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić