Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu i na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer delo koje se stavlja okrivljenoj na teret nije krivično delo. Naime, u izreci pobijane presude se okrivljena oglašava krivom zato što je i „dva puta napravila potez...“, a da se pri tome,u izreci ne navodi da je potez uputila privatnoj tužilji. Po stavu odbrane, samo pravljenje ovakvog poteza, bez navođenja u izreci da je upućeno – pokazano privatnoj tužilji, ne predstavlja krivično delo uvreda, jer ne sadrži elemente navedenog krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda u činjeničnom opisu radnje izvršenja datom u izreci prvostepene presude, naznačene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to kako objektivne, u odnosu na radnju izvršenja koja se u konkretnom slučaju sastoji u uvredi oštećene, kojoj je uputila reči „šta gledaš, evo ti kurac“ i dva puta napravila potez i to tako što je levu ruku prebacila preko desne ruke zgrčene u laktu, a koje reči, kao i konkludentne radnje koje je okrivljena kritičnom prilikom preduzela, objektivno posmatrano predstavljaju uvredu, tj omalovažavanje privatne tužilje i nepoštovanje njenog dostojanstva koje su kod privatne tužilje izazvale osećaj uvređenosti, a tako i subjektivne koje se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljene upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju (uvreda član 170. stav 1. KZ).

Iz iznetih razloga, neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene ukazuje da je pravnosnažna presuda doneta uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored iznetog, branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonit dokaz označava snimak sa CD, koji nije sačinjen u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Po stavu odbrane, sporni uređaj za snimanje, na koji se optužba poziva ne ispunjava nijedan zakonom propisan uslov da bi se nazvao bezbedonosnom kamerom, obzirom da iz dokaza – dopisa „BB“ proizilazi da su oni instalirali kamere na kući VV, na osnovu usmenog dogovora, a što je suprotno članu 20. Zakona o privatnom obezbeđenju, koji propisuje da se samo na osnovu i u okviru zaključenog pisanog ugovora sa pravnim licem, preduzetnikom ili fizičkim licem kome se pruža usluga, ova usluga i može vršiti. Tehnička sredstva koja se koriste u poslovima privatnog obezbeđenja nije dozvoljeno koristiti, na način kojim se narušava privatnost drugih. U konkretnom slučaju, sporni snimak ukazuje da kamera (nezakonito postavljena i bez ikakve kontrole i prateće dokumentacije) obuhvata pretežnim delom javnu površinu – lokalni put, kao i privatno imanje – njive i livade okrivljene. Dalje se navodi da tokom postupka privatna tužilja nije pružila dokaz da je u vreme snimanja bilo istaknuto obaveštenje da su objekat i sporni prostor pod video nadzorom.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane. Na navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, odbrana okrivljene ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i s tim u vezi u obrazloženju presude, na strani dva stav osam dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Pored iznetog, branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, te navodi da je prvostepeni sud prekoračio optužbu tako što je postupao po izmenjenoj privatnoj tužbi od 21.02.2019. godine (branilac kao datum preciziranja privatne tužbe pogrešno označava 21.09.2019. godine) po kojoj nije mogao da postupa. Po stavu odbrane, sud je mogao samo da postupao po privatnoj tužbi od 06.11.2017. godine, a koja nije sadržala deo: „i dva puta napravila potez tako što je levu ruku prebacila preko desne ruke zgrčene u laktu“.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice - okrivljenu AA i na isto krivično delo - uvreda iz člana 170. stav 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da, su u odnosu na okrivljenu bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u preciziranoj privatnoj tužbi od 21.02.2019. godine (na koju procesnu radnju – izmenu optužnog akta je privatni tužilac i ovlašćen u toku postupka) kojom prilikom je privatni tužilac samo uskladio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na glavnom pretresu. Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude isti kao i činjenični opis dat u preciziranoj privatnoj tužbi od 21.02.2019. godine, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljene, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i obrazlaže povrede zakona iz člana 460. i člana 16. ZKP. Pored iznetog, u obrazloženju zahteva branilac ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP. navodima da nema dokaza da je u konkretnom slučaju uvreda upućena privatnoj tužilji, iznosi sopstvenu ocenu iskaza privatne tužilje i svedoka VV, odbranu okrivljene, ocenu dokaza- snimke kamere, iznoseći svoje činjenične zaključke drugačije od onih utvrđenih pravnosnažnim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i povrede zakona iz člana 460. i člana 16. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Pored navedenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi i da je drugostepeni sud postupajući suprotno članu 460. ZKP i donoseći neobrazloženu presudu doveo do povrede prava na pravično suđenje okrivljene koje je zagarantovano članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljuskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima.

Kako podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti, uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ove povrede zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić