Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 45/14 od 30.06.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog V.A. a presuda Osnovnog suda u Smederevu K br.736/12 od 17.12.2013. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog V.A. advokat D.Š. zbog povrede zakona iz člana 439. stav 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i predmet vrati na suđenje prvostepenom sudu.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti, na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća, o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.A. je neosnovan.

Branilac okrivljenog V.A. u zahtevu navodi da se u izreci prvostepene presude opisuju radnje koje se okrivljenom stavljaju na teret i kvalifikuju kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ bez navođenja konkretnog propisa koji je radnjama okrivljenog povređen, a radnje koje se stavljaju na teret okrivljenom su blanketnog karaktera, dok se u drugostepenoj presudi navodi da je tim radnjama okrivljeni povredio odredbe Zakona o privrednim društvima bez navođenja o kojim odredbama se konkretno radi i čime je učinjena povreda zakona iz člana 439. stav 1. ZKP.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog V.A. isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge (strana 2 stav 6 i strana 3 st. 1, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu branilac okrivljenog V.A. navodi i da se u konkretnom slučaju radi o poslovnom odnosu dva pravna lica – deoničkih društava sa ograničenom odgovornošću, pa imajući u vidu član 193. Zakona o privrednim društvima (''Službeni glasnik RS'', br. 36/11 i 99/11) u kome je propisano da je društvo sa ograničenom odgovornošću društvo u kome jedan ili više članova društva imaju udele u osnovnom kapitalu društva, s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva, nije bilo moguće usloviti izvršenje izrečene kazne zatvora okrivljenom isplatom štete oštećenom, a čime se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP.

Članom 65. stav 2. KZ propisano je da sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se kazna izvršiti i ako osuđeni u određenom roku ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, ne naknadi štetu koju je prouzrokovao krivičnim delom ili ne ispuni druge obaveze predviđene u krivičnopravnim odredbama. Rok za ispunjenje tih obaveza utvrđuje sud u okviru određenog vremena proveravanja.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda okrivljeni V.A. je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ koje je izvršeno na štetu preduzeća S.p., iz čega proizilazi njegova obaveza da oštećenom nadoknadi štetu, pa je bez značaja pitanje da li je prema Zakonu o privrednim društvima okrivljeni kao član društva sa ograničenom odgovornošću, odgovoran u građanskopravnom smislu za nastale obaveze društva čiji je član. Nadalje, okrivljenom V.A. izrečena je kazna zatvora uslovljena naknadom štete oštećenom S.p., što je u skladu sa članom 65. stav 2. KZ, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP neosnovani.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog V.A., kao osnov podnošenja zahteva navedeno je da se iz izvedenih dokaza u ovom krivičnom postupku ne može zaključiti da je okrivljeni imao nameru da njegovo preduzeće nanese štetu preduzeću S.p., čime branilac okrivljenog osporava činjenično utvrđenje suda što ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih bi okrivljeni, kao ovlašćeno lice mogao podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa se Vrhovni kasacioni sud u ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                            Dragiša Đorđević, s.r.