Na osnovu člana 196. ZKP, okrivljeni su obavezani da na ime troškova krivičnog postupka plate sudu iznose od po 121.000,00 dinara svaki, u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a oštećena S.C. je radi ostvarivanja odštetnog zahteva upućena na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.2123/13 od 10.12.2013. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Somboru, branioca okrivljenog Ž.B. – advokata B.B. i branioca okrivljenog P.G. – advokata M.S., dok je presuda Višeg sud u Somboru K br.18/10 od 19.04.2013. godine, potvrđena.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Ž.B. – advokat I.V., zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da se pobijane presude ukinu i predmet vrati na ponovno odlučivanje, pred potpuno izmenjenim većem, ili da se pobijane presude preinače, tako što će okrivljeni Ž.B. biti oslobođen od optužbe, uz istovremeni predlog da se na osnovu odredbe člana 488. stav 3. ZKP prekine izvršenje pravnosnažne presude u odnosu na okrivljenog Ž.B.;

- branilac okrivljenog Ž.B. – advokat B.B., na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da je zahtev podnet zbog povrede zakona iz člana 439. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi povredu zakona i donese presudu kojom će ukinuti pobijane presude i predmet vratiti na ponovno suđenje ili da donese presudu kojom će preinačiti pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe;

-branilac okrivljenog P.G. – advokat M.S., zbog povrede zakona u smislu člana 485. stav 1. ZKP u vezi sa članom 438. stav 1. tačka 9. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači drugostepenu presudu tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da drugostepenu presudu ukine, uz istovremeni predlog da se u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje kazne okrivljenom P.G.

Nakon što su zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u smislu odredbe člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku dostavljeni javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, o kojoj nije obavestio javnog tužioca i branioce okrivljenih, obzirom da veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je, nakon razmatranja spisa predmeta i presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Branilac okrivljenog Ž.B. – advokat I.V., u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pravnosnažnim presudama učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, ukazujući da u konkretnom slučaju na strani okrivljenog nisu ispunjena ni objektivna, a ni subjektivna obeležja krivičnog dela silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje delo je oglašen krivim. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da u izreci prvostepene presude uopšte nije konkretizovano na koji način okrivljeni Ž.B. izdaje naređenja oštećenoj kojima se ona povinuje, odnosno zbog čega oštećena izvršava naređenje koje nije praćeno pretnjom, izvodeći zaključak da ''povinovanje naredbama od strane oštećene u konkretnom slučaju nije uzročno – posledično vezano za bilo kakvu silu ili kvalifikovanu pretnju'', upućenu od strane okrivljenog.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog Ž.B. ne mogu se prihvatiti kao osnovani. Ovo stoga što iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni Ž.B. kritičnom prilikom upotrebom sile, a ne upotrebom pretnje (kako se to navodi u zahtevu), prinudio na obljubu tada maloletnu S.C., pa kako okrivljeni nije ni oglašen krivim da je predmetno krivično delo izvršio upotrebom pretnje, već upotrebom sile prema maloletnoj oštećenoj, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da u izreci nedostaje pretnja kao jedan od elemenata ovog krivičnog dela.

U zahtevima za zaštitu zakonitosti oba branioca okrivljenog Ž.B., ukazuje se da kritičnom prilikom okrivljeni nije primenio silu prema oštećenoj, obzirom da otpor oštećene nije bio stvaran, odnosno ozbiljan i trajan, te da u izreci prvostepene presude, u kojoj se navodi da je okrivljeni Ž.B. primenio silu prema oštećenoj S.C., izostala konkretizacija te sile, kao bitnog elementa ovog krivičnog dela.

Naime, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog – advokata I.V. navodi se da kritičnom prilikom okrivljeni Ž.B. nije upotrebio nikakvu silu kako bi obljubio oštećenu S.C. i da u konkretnom slučaju nedostaje upotreba sile kao jedno od objektivnih obeležja krivičnog dela silovanja, te da su i prvostepeni i drugostepeni sud zaključak o postojanju sile bazirali na tezi da je otpor oštećene bio ''u granicama njene fizičke snage i konkretne mogućnosti za odbranu'', pri čemu nigde nije konkretizovano koje su to granice njene fizičke snage. S tim u vezi, u zahtevu se ističe da kritičnom prilikom oštećena nije ni pružala stvaran i trajan otpor, i da je okrivljeni, usled nepostojanja otpora oštećene imao utisak da postoji dobrovoljni pristanak na obljubu te da nije ni imao svest o protivpravnosti krivičnog dela.

I branilac okrivljenog Ž.B. – advokat B.B., u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je prvostepeni sud u izreci presude naveo da je okrivljeni primenio silu kao vid prinude prema oštećenoj S.C., ali da je izostala konkretizacija te sile, odnosno na koji način tu navodnu silu primenjuje okrivljeni Ž.B., na osnovu čega nalazi da se u radnjama okrivljenog ne stiču bitni elementi krivičnog dela silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. KZ, dakle presudu pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP.

Nadalje, u zahtevu istog branioca, ističe se da ''samo ona sila kojom je savladan ozbiljan, čvrst i stalan otpor žrtve, može da bude element krivičnog dela silovanja'' te da iz izvedenih dokaza proizilazi da ''nikakve sile ... nije bilo'' u konkretnom slučaju, zbog izostanka stvarnog, trajnog i ozbiljnog otpora oštećene.

Suprotno iznetim navodima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u izreci prvostepene presude sud detaljno opisao kojim radnjama i na koji način je okrivljeni Ž.B. kritičnom prilikom primenio silu prema maloletnoj oštećenoj S.C., te da je u dovoljnoj meri kokretizovao na koji način je maloletna oštećena pružala otpor okrivljenom.

Naime, u izreci prvostepene presude jasno je navedeno da je okrivljeni Ž.B. kritičnom prilikom upotrebom sile prinudio na obljubu maloletnu oštećenu S.C. na taj način što je prvo naredio oštećenoj da se skine, a kada je to odbila, skinuo je sa sebe donji deo odeće, rukom je uhvatio za glavu i snažno je povlačio prema svom polnom organu, čemu se oštećena opirala tako što ga je rukama odgurivala od sebe i okretala glavu na stranu, te da je zatim došao i okrivljeni P.G., koji je takođe skinuo donji deo odeće i zajedno sa okrivljenim Ž.B. započeo na silu da oštećenoj skida odeću, najpre majcu, a zatim donji deo trenerke i gaćice, pri čemu su je obojica dodirivali po grudima, a okrivljeni Ž.B. i po polnom organu, čemu se oštećena opirala povlačeći majicu i gaćice prema struku i gurajući ih rukama od sebe, govoreći im da to ne rade, a kada su sa nje skinuli svu odeću, okrivljeni Ž.B. je na silu oštećenoj raširio noge i svojim polnim organom prodro u polni organ oštećene koja je sve vreme pokušavala da se tome odupre na taj način što je nastojala da se ispravi i ustane, pri čemu je skupljala noge i rukama odgurivala od sebe okrivljenog, moleći ga da je pusti kući, ali je okrivljeni savio u struku i ponovo svojim polnim organom prodro u njen polni organ, istovremeno joj gurajući glavu prema polnom organu okrivljenog P.G., nakon čega se oštećena uspela otrgnuti.

Kako je, dakle, u izreci prvostepene presude jasno opisano na koji je način okrivljeni Ž.B. kritičnom prilikom primenio silu prema oštećenoj S.C., kao i kojim je konkretno radnjama oštećena pružala otpor, to su navodi izneti u zahtevima branilaca okrivljenog, kojima se ukazuje da je u izreci prvostepene presude izostala konkretizacija sile kao bitnog elementa krivičnog dela silovanja, ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi istaknuti u zahtevima oba branioca - da ''samo ona sila kojom je savladan ozbiljan, čvrst i stalan otpor žrtve, može da bude element krivičnog dela silovanja'', kao i oni kojima se ukazuje da oštećena kritičnom prilikom nije pružala stvaran i trajan otpor okrivljenom.

Intenzitet sile i intenzitet otpora, koji su potrebni za postojanje krivičnog dela silovanja, ocenjuju se u svakom konkretnom slučaju, a obzirom na konkretne okolnosti, pri čemu se mora imati u vidu i da li su eventualno postojali opravdani razlozi zbog kojih žrtva nije pružala nikakav, ili je pružala otpor slabijeg intenziteta.

Otpor je samo sredstvo za dokazivanje da je upotrebljena sila. Postojanje otpora dokazuje silu, ali ne i obrnuto. Zahtev da otpor uvek postoji, i to otpor jakog intenziteta, predstavlja restriktivno tumačenje pojma sile, i za rezultat ima neopravdano sužavanje kriminalne zone kod krivičnog dela silovanja. Za pojam sile ili pretnje, bitno je da su one upravljene na to da se onemogući voljno delovanje nekog lica, da ono nešto čini ili trpi protiv svoje volje. Lice prema kojem je usmerena sila treba da se protivi tome, ali to ne znači da se to protivljenje uvek mora manifestovati u davanju fizičkog otpora određenog intenziteta, pogotovo ne u davanju stalnog otpora u toku trajanja obljube, jer žrtva može iz raznih razloga prestati sa davanjem otpora, a da to ipak ne znači njeno naknadno saglašavanje, odnosno pristanak.

Dakle, za postojanje sile kao bitnog elementa krivičnog dela silovanja, dovoljno je da je ona bila takva da je prema okolnostima konkretnog slučaja mogla dovesti do preduzimanja radnji izvršenja krivičnog dela silovanja protiv volje pasivnog subjekta, odnosno da je sila bila stvarni uzrok vršenja obljube, tj. ona sila koja ide na slamanje otpora, koji uslov je po oceni ovoga suda u potpunosti ispunjen u konkretnom slučaju, posebno obzirom da je oštećena maloletna.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Ž.B. – advokata I.V. i B.B., ocenjeni neosnovanim.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog P.G. – advokata M.S.

Branilac okrivljenog P.G., zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zbog povrede zakona u smislu odredbe člana 485. stav 1. ZKP u vezi sa članom 438. stav 1. tačka 8. i 9. ZKP, s tim što je u zahtevu obrazložio zbog čega nalazi da su pravnosnažnim presudama učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP (prekoračenje optužbe), dok za povrede iz člana 438. stav 1. tačka 8. ZKP (da presudom nije potpuno rešen predmet optužbe), nije izneo nijedan razlog.

Branilac okrivljenog prekoračenje optužbe vidi u tome što je prvostepeni sud izmenio optužnicu i upodobio je izvedenim dokazima i činjenicama utvrđenim u toku postupka, na šta, prema stavu branioca, ima pravo samo tužilac, a ne i sud. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je u odnosu na okrivljenog P.G. sud morao doneti oslobađajuću presudu, jer je od optužbe da je okrivljeni pokušao silovanjem da zadovolji svoje seksualne nagone tužilac praktično odustao od gonjenja menjanjem optužnice nakon ukidanja prve prvostepene presude, nakon čega ga je optužio za svršeno krivično delo, ovoga puta radi zadovoljavanja B., a ne njegovih seksualnih nagona, te da je, obzirom da je reč o dve potpuno različite optužbe, prvostepeni sud ''nezakonito preuzeo optužbu'' za pokušaj silovanja od kojeg je tužilac praktično odustao.

Dakle, branilac okrivljenog P.G. u svom zahtevu zastupa tezu da je prvostepeni sud, donošenjem presude, preuzeo optužbu za krivično delo od kojeg je javni tužilac odustao, na koji način je prekoračio optužbu i učinio bitnu povredu iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP.

Međutim, izneti navodi zahteva su neosnovani i, po oceni ovoga suda, predstavljaju sopstvenu ocenu navoda optužnice i presude od strane branioca.

Naime, iz navoda izmenjene optužnice Višeg javnog tužioca u Somboru Kt br.65/07 od 11.10.2010. godine, proizilazi da je okrivljenom P.G. stavljeno na teret da je zajedno sa okrivljenim Ž.B., upotrebom sile, prinudio na obljubu maloletnu oštećenu S.C., na taj način što je kritičnom prilikom, kako bi sa oštećenom imao polni odnos, sa sebe skinuo donji deo odeće i zajedno sa okrivljenim Ž.B. započeo na silu da joj skida odeću, pri čemu su je obojica dirali po grudima i u predelu polnog organa, govoreći joj da će joj biti lepo u polnom odnosu istovremeno sa dvojicom, a kada su sa nje skinuli svu odeću, okrivljeni Ž.B. je na silu oštećenoj raširio noge i polnim organom prodro u polni organ oštećene, tražeći od oštećene da istovremeno oralno zadovoljava okrivljenog P.G., gurajući joj glavu prema njegovom polnom organu, a kada se uspela otrgnuti, tražio od nje da sedne u krilo okrivljenom P.G., pri čemu su radnje okrivljenog P.G. pravno kvalifikovane kao krivično delo silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. i člana 33. KZ.

Dakle, iz činjeničnog opisa optužnice proizilazi da je javni tužilac opisao svršeno krivično delo u odnosu na okrivljenog Ž.B., a pokušaj tog dela u odnosu na okrivljenog P.G., a taj činjenični opis je pravno kvalifikovao kao krivično delo silovanja u saizvršilaštvu.

Odredbom člana 351. stav 2. ZKP koji se primenjivao u vreme donošenja pobijanih presuda (''Službeni glasnik RS'', br. 58/2004 ... 76/10) odnosno odredbom člana 420. stav 2. novog ZKP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 45/13), koji se primenjuje od 01.10.2013. godine, propisano je da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, te činjenicu da je izmenjenom optužnicom okrivljenom P.G. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi stava 1. i člana 33. KZ, te da je prvostepenom presudom okrivljeni oglašen krivim za lakše krivično delo - za krivično delo silovanja u pokušaju iz člana 178. stav 3. u vezi sa članom 30. KZ i članom 32. stav 1. KZ, jer je u toku postupka sud utvrdio da je dobrovoljno odustao od izvršenja krivičnog dela silovanja, to se ne može govoriti o prekoračenju optužbe, kako se to neosnovano navodi u zahtevu branioca okrivljenog, jer je prvostepeni sud postupio u svemu saglasno ovlašćenjima iz napred navedenih zakonskih odredaba.

U konkretnom slučaju, javni tužilac je pogrešno pravno kvalifikovao predmetno krivično delo, pa imajući u vidu da sud nije vezan ovom pravnom ocenom, to je prvostepeni sud pravilno, u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, ne izlazeći van okvira optužbe, okrivljenog P.G. oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela silovanja u pokušaju iz člana 178. stav 3. u vezi sa članom 30. KZ.

Pri tome, prvostepeni sud je, po oceni ovoga suda, u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, izvršio minimalnu činjeničnu izmenu u odnosu na optužnicu, i to u korist okrivljenog P.G., tako što je utvrdio da je upotrebom sile pokušao da prinudi na obljubu maloletnu oštećenu, te da je, nakon što je upotrebom sile zajedno sa okrivljenim Ž.B. skinuo sa oštećene odeću - dobrovoljno odustao od izvršenja krivičnog dela, pri čemu je radnje okrivljenog pravilno pravno kvalifikovao kao krivično delo silovanja u pokušaju, dok je u ostalom delu prvostepena presuda činjenično neizmenjena u odnosu na optužnicu.

Svaka izmena, odnosno dopuna činjeničnih navoda optužbe ne predstavlja njeno prekoračenje, već samo ona koja se odnosi na bitna obeležja krivičnog dela sadržana u optužnici. S tim u vezi sud je ovlašćen da menja opis dela iz optužnice, a da ne prekorači optužbu, ukoliko taj opis ostaje u granicama činjeničnog opisa optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela.

U tom smislu se optužni akt i presuda mogu razlikovati, a objektivni identitet će postojati ako se radi o istoj radnji, istom događaju o kome se sudi, pri čemu identitet nije izmenjen ako su u presudi izmenjene okolnosti koje se odnose na bliža svojstva krivičnog dela i okolnosti koje konkretizuju krivično delo, ali nisu pravno relevantne za izmenu predmeta optužbe.

Iz navedenih razloga, navodi zahteva – da je prvostepenom presudom prekoračena optužba i da su učinjene bitne povrede iz člana 438. stav 1. tačka 9. ZKP, odnosno da je prekoračena optužba, ocenjeni su neosnovanim.

Sa svega izloženog, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija
Snežana Medenica, s.r.                                                                                                        Nevenka Važić, s.r.