Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 424/20 od 03.09.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih Živorada Radivojevića i AA i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Živorada Radivojevića, advokat Miloš Andrijašević zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i povrede člana 33. Krivičnog zakonika, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan i ukine pobijane pravnosnažne presude i predmet vrati na ponovno suđenje ili da iste preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Živorada Radivojevića, je neosnovan.

Ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da je u konkretnom slučaju krivični postupak, koji je okončan donošenjem pobijanih presuda, vođen po optužnici VJT u Čačku Kt 39/18 od 05.09. 2018. godine, kojom je okrivljenom na teret stavljeno isto delo za koje je prema okrivljenom Živoradu Radivojeviću, naredbom tužioca za organizovani kriminal Kti 33/15 od 19.06.2018. godine obustavljena istraga zbog nedostatka dokaza za optuženje. Prema stavu odbrane, u konkretnom slučaju povređeno je načelo ne bis in idem, imajući u vidu da ni u optužnici, ni u postupku koji je prethodio donošenju pobijanih presuda nisu navedeni novi dokazi, u odnosu na dokaze izvedene u postupku pred Tužilaštvom za organizovani kriminal, već je VJT u Čačku ponovo pokrenulo pravnosnažno okončan postupak sa istim činjeničnim navodima i istim dokaznim predlozima.

Izneti navodi branioca okrivljenog, od strane Vrhovnog kasacionog suda, su ocenjeni kao neosnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je naredbom Tužilaštva za organizovani kriminal Kti 33/15 od 19.06.2018. godine, pored ostalih, prema okrivljenom Živoradu Radivojeviću, obustavljena istraga zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika i krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu iz člana 348. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, pokrenuta naredbom o sprovođenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti 33/15 od 07.11.2015. godine i proširena naredbom o proširenju istrage Tužilaštva za organizovani kriminal Kti 33/15 od 29.01.2016. godine, jer nema dovoljno dokaza za optuženje.

Iz spisa nadalje proizilazi da je nakon toga, protiv okrivljenog Živorada Radivojevića vođen krivični postupak po optužnici Višeg javnog tužioca u Čačku Kt 39/18 od 05.09.2018. godine (precizirana podneskom od 13.03.2020. godine), zbog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu iz člana 348. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, a presudom Višeg suda u Čačku K 5/20 od 13.03.2020. godine okrivljeni je oglašen krivim zbog krivičnog dela nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija u saizvršilaštvu iz člana 348. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine, koja presuda je potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 424/20 od 03.09.2020. godine, dok je zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, okrivljeni presudom Višeg suda u Čačku K 36/18 od 12.12.2019. godine, oslobođen od optužbe, koja presuda je u tom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 69/20 od 13.02.2020. godine.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen, ili je osuđen, ili za koje optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Zabrana ponovnog suđenja o istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja i kažnjavanja za isto delo, koja je kao osnovno načelo krivičnog zakonodavstva Republike Srbije sadržana u citiranoj odredbi člana 4. stav 1. ZKP i kao nepovredivo pravo na pravnu sigurnost garantovano Ustavom Republike Srbije – članom 34. stav 4. i obavezujućim normama međunarodnog prava – članom 14. stav 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članom 4. Protokola 7, uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podrazumeva nemogućnost pokretanja i vođenja kaznenog postupka protiv nekog lica za delo koje proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u suštini iste sa onima koje su osnov optužbe za kazneno delo u ranijem postupku protiv tog lica koji je pravnosnažno okončan.

Dakle, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, da bi načelo zabrane dvostruke ugroženosti – ne bis in idem, proizvelo svoje dejstvo potrebno je da se radi o odlukama suda ili javnog tužioca da su te odluke postale pravnosnažne, da više ne stoji na raspolaganju nijedan redovni pravni lek, ili je stranka iscrpela takva pravna sredstva ili je protekao rok u kome su mogli biti iskorišćeni, ali da ne postoji ni mogućnost daljeg krivičnog progona okrivljenog.

S tim u vezi, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da naredba o obustavi istrage javnog tužioca ne predstavlja odluku o pravnosnažnom odustajanju od krivičnog gonjenja, pre svega imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj postupa javni tužilac (član 296. do član 312. ZKP) koji sada istragu naređuje, sprovodi i odlučuje kada je ona završena u potpunosti, te da i nakon obustave istrage, odnosno završetka istrage, može ponovo da pokrene tu istu istragu, bez opasnosti da bi na taj način povredio načelo ne bis in idem.

U vezi sa tim, a imajući u vidu da sud više ne sprovodi istragu, već javni tužilac, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, okončanje tužilačke istrage obustavom ne može predstavljati presuđenu stvar i biti obuhvaćeno načelom ne bis in idem, koje pojam presuđene stvari povezuje isključivo sa odlukama u kojima je javni tužilac konačno odustao od krivičnog gonjenja i koje pretežno donosi sud koji postupa u predmetu, zbog čega ovaj sud nalazi da javni tužilac nakon obustave istrage, jer nema dovoljno dokaza za optuženje, može ponovo pokrenuti istragu ili podići optužnicu, budući da ga nijedna odredba ZKP, u tome ne ograničava.

U konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka nakon donošenja naredbe o obustavi istrage, koja naredba ne predstavlja odluku u smislu člana 4. stav 1. ZKP, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem, zbog čega se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda i u postupku koji je prethodio njihovom donošenju, učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu navoda zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je ista obrazložena činjenično (član 440. ZKP), navodima kojima se osporava postojanje saizvršilaštva, u konkretnom slučaju, a s tim u vezi, ni u ocenu činjeničnih navoda kojima se ukazuje na povredu člana 33. Krivičnog zakonika, koju je kao razlog podnošenja zahteva branilac istakao u podnetom zahtevu, budući da pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje odnosno povreda člana 440. ZKP, ne predstavlja zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                             Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić