Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog G.M., adv. M.N., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP kao i povreda iz člana 439. stav 1. tačka 1) i 2) , 438. stav 1. tačka 7), 9) i 10) i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i okrivljenog oslobodi od optužbe i prizna troškove postupka koji su traženi u prvostepenom postupku i u žalbi kao i za sastav zahteva za zaštitu zakonitosti u iznosu od 63.000,00 dinara ili preinači u smislu blaže pravne kvalifikacije i blaže kazne ili pak ove odluke ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivnje kao i da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.M., adv. M.N., u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1), 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku je neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev koji se odnosi na povrede iz člana 439. tačka 2) 438. stav 1. tačka 7) i 10) i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog G.M., najpre ističe, da je, za razliku od krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. KZ, za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim prvostepenom presudom, zakonodavac odredio kao neophodan elemenat bića tog dela, da je imovinska korist protivpravna te da reč „protivpravna“ mora biti izričito navedena u opisu krivičnog dela u optužnici i u izreci presude, te kako opisana korist nije označena kao „protivpravna“, time je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, pa je usled nepostojanja bića krivičnog dela okrivljenog trebalo osloboditi od optužbe.

Iznete navode zahteva o povredi krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim, iz sledećih razloga:

Činjenični opis dela okrivljenog sadržan u izreci prvostepene presude, sadrži objektivne činjenice o radnjama okrivljenog (iskorišćavanje položaja i ovlašćenja, prekoračenje granica ovlašćenja, nevršenje dužnosti, koje je imao kao odgovorno lice u GIP „N. J.“ AD V. u svojstvu direktora preduzeća i člana Upravnog odbora, pribavljanje imovinske koristi u označenim iznosima drugom privatnom preduzeću „M.“ DOO iz V., bez odluke Skupštine akcionara, uticajem na preostalog člana UO preduzeća, bez procene tržišne vrednosti, odlučio o smanjenju osnovnog kapitala i o trajnijem otuđenju imovine preduzeća), kao i činjenice subjektivne prirode koje se tiču umišljaja okrivljenog kao oblika vinosti odnosno postojanja svesti o zabranjenosti dela i volje da se delo izvrši.

Činjenica da u tom opisu nije izričito navedeno da je imovinska korist pribavljena izvršenjem dela protivpravna, kako je imovinska korist opredeljena u članu 234.KZ, ne isključuje sama po sebi postojanje krivičnog dela u inkriminisanim radnjama okrivljenog, jer je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela. To znači da će imovinska korist uvek biti protivpravna ako iz okolnosti određenog slučaja proizilazi da je pribavljena zabranjenim, odnosno protivpravnim delovanjem koje je propisano kao radnja izvršenja određenog krivičnog dela, a u konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa dela proizilazi da su radnje okrivljenog kojima je pribavljena imovinska korist protivne propisima koji uređuju privredno poslovanje u privrednom subjektu, uz postojanje svesti okrivljenog o zabranjenosti tih radnji, što pribavljenu imovinsku korist čini protivpravnom.

Dakle, činjenični opis optužbe kao i krivičnog dela za koje je okrivljeni prvostepenom presudom oglašen krivim sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ, i dr.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i s tim u vezi navodi da je optužba prekoračena na štetu okrivljenog na taj način što je drugostepeni sud okrivljenom stavio na teret štetu od „preko 5.000.000,00 dinara“ i zbog toga delo pravno ocenjuje kao delo iz člana 238. stav 2. KZ, iako je optužnicom stavljeno na teret da je pribavljena imovinska korist od 5.000.000,00 dinara, dakle, optužnica ne sadrži izraz „preko“.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se zahtevom branioca okrivljenog, pravnosnažna presuda neosnovano pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Odredbom člana 420. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

U konkretnom slučaju optužnicom VJT u Vranju Kt 149/06 od 05.10.2011. godine, a koja je precizirana podneskom Kt 149/06 od 16.04.2013. godine, samo u pogledu pravne ocene dela, okrivljenom G.M. stavljen je na teret činjenični opis krivičnog dela koji ni u čemu nije izmenjen izrekama nižestepenih presuda.

Sledstveno iznetom, kako subjektivni i objektivni identitet između optužbe i prvostepene i drugostepene presude nije povređen, nije ni učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a suprotni navodi branioca okrivljenog su ocenjeni neosnovanim.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja se ogleda u tome da je drugostepeni sud, pogrešno, na radnje okrivljenog primenio težu pravnu kvalifikaciju kada je iste pravno ocenio kao krivično delo iz člana 238. stav 2. KZ, umesto da iste kvalifikuje po stavu 1. jer u optužnici i izreci presude nije navedeno da je pribavljena imovinska korist u iznosu preko 5.000.000,00 dinara, što je bitan elemenat za postojanje krivičnog dela iz člana 238. stav 2. KZ. Takođe, iako se radi o produženom krivičnom delu, kod činjenice da su radnje preduzete u toku 2005. godine (radi se o tri različita ugovora o kupoprodaji: od 29.08.2005. godine, drugi od 29.09.2005. godine i treći od 05.12.2005. godine), pogrešno je primenjena odredba člana 61. sada važećeg Krivičnog zakonika, koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela, tako da je Krivični zakon Republike Srbije bio povoljniji po okrivljenog, čime, iako se to u zahtevu ne navodi, ukazuje na povredu iz člana 439. tačka 2) ZKP i u vezi sa članom 5. stav 2. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda isticanje povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u suštini je na štetu okrivljenog, pa je zahtev branioca u ovom delu nedozvoljen.

Ovo stoga što je drugostepeni sud pogrešno pravno ocenio radnje izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret i za koje je prvostepenom presudom utvrđeno da ih je izvršio, a koje po pravilnoj primeni zakona sadrže bitna obeležja krivičnog dela iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kvalifikujući ove radnje kao krivično delo iz člana 238. stav 2. Krivičnog zakonika, čime je drugostepeni sud povredio krivični zakon, budući da je okrivljenog osudio za lakše krivično delo od onoga za koje je u prvostepenom krivičnom postupku i presudom prvostepenog suda utvrđeno da je okrivljeni G.M. izvršio.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac. Stavom 2 je propisano da Republički javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti kako na štetu tako i u korist okrivljenog. Zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca, kako je to propisano u stavu 3., a ovaj shodno članu 71. tačka 5) ZKP, to može učiniti samo u korist okrivljenog, a ne i na njegovu štetu. Iz navedenog razloga zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog zbog napred navedene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, odbačen je kao nedozvoljen.

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona član 485. stav 1.tačka 1) ZKP, okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti i okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP) takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP.

Navođenjem u zahtevu da su razlozi drugostepene presude protivrečni sa izrekom, međusobno protivrečni i nejasni i da postoji znatna protivrečnost između razloga i same te presude u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, se u stvari ukazuje na povredu iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koja povreda, ne predstavlja zakonski razlog u okviru povreda nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog koga bi okrivljeni kao ovlašćeno lice, mogao podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Dalje, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenog G.M., u zahtevu za zaštitu zakonitosti, pored ostalih razloga, kao razlog podnošenja zahteva označio je i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i tačka 10) ZKP, međutim, u obrazloženju zahteva ne daje razloge o tome u čemu se te povrede i sastoje.

Iz izloženog, pošto je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da razlozi iz člana 439. tačka 1) i 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koje se branilac okrivljenog G.M., u zahtevu pozvao ne postoje, to je zahtev u tom delu na osnovu člana 491. ZKP odbijen kao neosnovan. U odnosu na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP a u vezi člana 5. i 61. KZ i povrede iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 10) i stav 2. tačka 2) ZKP, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 485. stav 4. i člana 484. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                  Nevenka Važić,s.r.