Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 6941/13 od 27.02.2014. godine, usvajanjem žalbe Prvog osnovnog javnog tužioca u Beogradu preinačena je prvostepena presuda u osuđujućem delu i to samo u pogledu odluke o kazni, na koju je osuđen N.P., tako što je Apelacioni sud u Beogradu okrivljenom N.P. zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. u vezi člana 281. stav 1. KZ u vezi člana 33. KZ, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od dve godine, zbog izvršenja produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i zbog produženog krivičnog dela navođenje na overavanje neistinitog sadržaja iz člana 358. stav 1. KZ u vezi člana 61. KZ, utvrdio mu kaznu zatvora u trajanju od pet meseci, pa ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 17.10.2008. godine do 28.10.2008. godine, dok su žalbe branioca okrivljenog N.P., okrivljenog M.Đ. i njegovog branioca, oštećene S.P. i N.Č. i punomoćnika oštećenih M.G. i R.L., odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom osuđujućem delu potvrđena. Istom presudom je usvajanjem žalbe Prvog osnovnog javnog tužioca ukinuta prvostepena presuda u oslobađajućem delu koji se odnosi na okrivljenog N.P. i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv ovih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branilac okrivljenog N.P.a, advokat D.I., zbog povrede Zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine navedene presude, a spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- okrivljeni M.Đ., zbog bitne povrede odredaba o krivičnom postupku iz člana 485. stav 1. ZKP pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog odluke o kazni, sa predlogom da se prvostepena i drugostepena presuda ukinu, a spisi predmeta vrate prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog N.P. Republičkom javnom tužiocu u smislu člana 488. stav 1. ZKP, smatrajući da prisustvo Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, zbog čega ih nije obavestio o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je po oceni navoda u zahtevima, našao:

Branilac okrivljenog N.P. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je drugostepeni sud prilikom donošenja presude povredio zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, na štetu ovog okrivljenog, time što je uvaženjem žalbe javnog tužioca preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kazni, utvrdivši novu činjenicu – da je okrivljeni preduzeo inkriminisane radnje radi sticanja većeg profita koju je cenio kao otežavajuću okolnost i osnov za izricanje strože kazne, što nije mogao da učini bez održavanja glavnog pretresa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud odlukom o krivičnoj sankciji nije povredio zakon iz člana 439. tačka 3) ZKP, na štetu okrivljenog N.P.

Naime, drugostepeni sud je uvaženjem žalbe Prvog osnovnog javnog tužioca preinačio prvostepenu presudu tako što je prethodno okrivljenom utvrdio kazne za svako od dela za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, a zatim ga osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u koju mu je uračunao vreme provedeno u pritvoru, pri čemu su pojedinačne kazne zatvora odmerene u okviru zakonom propisanih minimuma i maksimuma kazne za predmetna krivična dela, a jedinstvena kazna je izrečena pravilnom primenom člana 60. Krivičnog zakonika. Iz iznetog proizlazi da drugostepeni sud odlukom o krivičnoj sankciji nije prekoračio svoja ovlašćenja koja ima u pogledu odluke o kazni, samim tim i nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, te je podneti zahtev u odnosu na ovu povredu ocenjen kao neosnovan.

Što se tiče navoda branioca okrivljenog da je drugostepeni sud odlučujući o žalbi javnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude zbog odluke o kazni, utvrdio novu činjenicu koju je cenio kao otežavajuću okolnost na strani okrivljenog, a da prethodno nije otvorio pretres (što nije tačno, jer je prvostepeni sud na str.56. i 57. obrazloženja presude naveo da je između ostalih, kao otežavajuću okolnost na strani okrivljenog N.P. cenio i pobude iz kojih je krivično delo učinjeno – sticanje profita bez obzira na jačinu ugrožavanja i povrede zaštićenog dobra), pitanje utvrđivanja ove okolnosti i ocene sa ostalim okolnostima od strane drugostepenog suda prilikom odmeravanja kazne okrivljenom, po oceni ovog suda je u domenu utvrđivanja činjeničnog stanja koje se ne može pobijati ovim vanrednim pravnim lekom, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog N.P. u zahtevu za zaštitu zakonitosti dalje ukazuje i da nižestepeni sudovi nisu utvrdili postojanje voljnog elementa na strani okrivljenog kod zaključka o postupanju sa eventualnim umišljajem, što je bilo neophodno učiniti radi pravilnog utvrđivanja oblika krivice okrivljenog, primenom čl.25. i 26. KZ, da izvedeni dokazi ne upućuju na zaključak da su okrivljeni postupali kao saizvršioci, da u redovnom krivičnom postupku nije utvrđeno usled čije radnje je nastupila štetna posledica, da okrivljeni nisu mogli biti oglašeni krivim za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 1. u vezi člana 281. stav 1. u vezi člana 33. KZ, jer nisu izvodili građevinske radove, da nije utvrđen uzrok urušavanja temeljne jame, te se osporava nalaz i mišljenje komisije veštaka sa obrazloženjem da se zasniva na iskazima svedoka Č., projektanata i svedoka L. koji je vršio kontrolu tehničke dokumentacije, koja lica su postupala u suprotnosti sa odredbama Zakona o planiranju i izgradnji.

Iznetim navodima zahteva, po nalaženju ovoga suda, pravnosnažna presuda se suštinski pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što nije dozvoljen razlog zbog kojeg okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP, pa je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje i to da nižestepeni sudovi u obrazloženju presude nisu naveli potrebne razloge u pogledu umišljaja okrivljenog, niti je objašnjeno koje radnje su okrivljeni preduzeli kao saizvršioci, ko je kakvu ulogu u preduzimanju navedenih radnji imao, da li je između okrivljenih prethodno postignut dogovor u pravcu izvršenja krivičnog dela za koje su osuđeni, kada je taj dogovor postignut, te da li su ostvarili zajedničku odluku u pravcu izvršenja krivičnog dela u pitanju i bitno doprineli izvršenju dela i nastanku posledice, kojim navodima se ukazuje da u pobijanim presudama nisu navedeni razlozi o činjenicama koje su predmet dokazivanja, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Imajući u vidu da ova povreda zakona, takođe, članom 485. stav 4. ZKP, nije propisana kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, to je zahtev branioca okrivljenog N.P. i u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Odlučujući o zahtevu okrivljenog M.Đ., Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev nedozvoljen.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP, propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju, ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom Zakoniku.

Članom 483. stav 1. ZKP, propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a u stavu 3. istog člana predviđeno je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizlazi da je okrivljeni ovlašćen da podnese ovaj vanredni pravni lek, ali da to može učiniti isključivo preko branioca.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je u konkretnom slučaju okrivljeni lično podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, na šta po zakonu nije ovlašćen, Vrhovni kasacioni sud našao da je zahtev okrivljenog M.Đ. nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je postupajući na osnovu člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i primenom člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, doneo odluku kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                             Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović                                                                                                   Bata Cvetković,s.r.