Istom presudom određeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret okrivljenih AA i BB, a da će sud o vrsti i visini istih odlučiti posebnim rešenjem.

Navedenom presudom obavezani su okrivljeni AA i BB da oštećenom VV, solidarno, na ime imovinskopravnog zahteva, isplate iznos od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a za ostatak imovinskopravnog zahteva ovaj oštećeni je upućen da isti ostvaruje u parničnom postupku.

Navedenom presudom obavezan je okrivljeni AA da oštećenom GG na ime imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 15.500 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok su oštećeni DD i ĐĐ upućeni da imovinskopravni zahtev ostvaruju u parničnom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 83/23 od 17.05.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalba Osnovnog javnog tužioca u Nišu, žalba okrivljenog AA, žalba okriljenog BB i žalba branioca okrivljenih AA i BB, pa je presuda Osnovnog suda u Nišu K 325/20 od 09.09.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih AA i BB, advokat Aleksandar Busarac, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je zahtev podnet i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP) i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud pobijane presude preinači, tako što će okrivljene primenom člana 423. tačka 1) ZKP osloboditi od optužbe da su izvršili krivična dela za koja su prvostepenom presudom oglašeni krivim i osuđeni ili da pobijane presude ukine i spise predmeta vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu, a da, u smislu člana 488. stav 3. ZKP, odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP branilac okrivljenih AA i BB u zahtevu navodi da u pobijanim presudama nije navedeno da je između okrivljenih postojao prethodni dogovor da zajednički izvrše krivično delo i koje su bile uloge saizvršilaca, da radnje okrivljenih kao saizvršilaca nisu razdvojene ni opisane, a posebno ne pojedinačne radnje i da je nejasno kojom radnjom je okrivljeni AA bitno doprineo izvršenju krivičnog dela, a kojom radnjom orkivljeni BB, a da se iz navedenih presuda ne može utvrditi koji je Krivični zakonik primenjen u odnosu na okrivljene, obzirom da su krivična dela vršena u periodu od 2004. do 2007. godine.

Odredbom člana 33. KZ propisano je da ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom s umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo.

Iz izreke prvostepene presude u odnosu na koju je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti proizilazi da je okrivljeni AA u periodu od 18.05.2004. godine do 30.10.2007. godine, u Nišu, u uračunljivom stanju u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu većem od 1.500.000,00 dinara doveo oštećenog VV lažnim prikazivanjem činjenica u zabludu i održavao ga u zabludi i time ga naveo da mu na štetu svoje imovine preda kuću u ..., ulica ... na KP ... K.O. ... površine 517m2 sa svim pripadajućim pomoćnim prostorijama za manji iznos novca od ugovorenog na taj način što je najpre okrivljeni AA nakon pregovora u vezi prodaje kuće doveo u zabludu oštećenog VV da mu on i njegova sestra EE predaju navedenu kuću, povodom čega su dana 18.05.2004. godine zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti po kome su oštećeni i njegova sestra okrivljenom prodali kuću u ..., ulica ... po ceni od 99.000 evra, odnosno 7.000.000,00 dinara gde je okrivljeni sestri oštećenog odmah nakon toga njen deo od ¼ isplatio u potpunosti, dok je oštećenom VV na ime njegovog udela od ¾ kupoprodajne cene pre zaključenja predugovora po dogovoru sa oštećenim predao dva automobila marke „...“ registarske oznake ... i „...“ registarske oznake ..., dok je za preostali iznos kupoprodajne cene od 52.000 evra, koliko je nakon toga trebalo da isplati oštećenom ugovorio da oštećenom preda jedan stan u zgradi u ... u ulici ..., površine 79,77m2, po sistemu ključ u ruke, najkasnije do 31.12.2004. godine, koji je gradilo preduzeće MP „ŽŽ“ čiji je okrivljeni AA zastupnik, a okrivljeni BB direktor, njegov otac, o čemu nisu sastavljali poseban predugovor iako je to bilo predviđeno Predugovorom o kupoprodaji kuće u ..., pa pošto je okrivljeni AA ovaj stan prodao trećem licu, u cilju održavanja u zabludi je ponudio oštećenom da mu u protivvrednosti od 40.300 evra preda stan u zgradi u ... u ulici ..., na kojoj lokaciji takođe preduzeće MP „ŽŽ“ trebalo da gradi zgradu, a da razliku od 11.700 evra oštećenom isplati zajednički prijatelj ZZ koji je imao drugi poslovni odnos sa okrivljenim AA na šta je oštećeni pristao, pa mu je ZZ isplatio dogovorenih 11.700 evra umesto okrivljenog, dok je dana 29.03.2005. godine za preostali iznos od 40.300 evra što je u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS iznosilo 3.262.587,25 dinara, zaključio Predugovor o kupoprodaji stana u zgradi u ulici ..., površine 62m2, po kom predugovoru je okrivljeni AA oštećenom trebao da preda stan u državinu najkasnije do 31.08.2006. godine, što isti nije učinio ni do dana optuženja, jer na predmetnoj lokaciji nije ni započeta izgradnja stambene zgrade, niti je dobijena građevinska dozvola, da bi se u međuvremenu oštećeni obratio okrivljenom BB, ocu okrivljenog AA, pošto je AA bio van zemlje i oštećeni sa njim nije mogao da stupi u kontakt, kako bi sa istim regulisao preostali iznos kupoprodajne cene za kuću, pa je okrivljeni BB oštećenog održavao u zabludi, i istom dana 22.02.2007. godine dao založnu izjavu radi obezbeđenja potraživanja, overenu pred Opštinskim sudom u Nišu pod brojem Ov. br. IB 1408/07 lažne sadržine, odnosno da oštećeni može da stavi hipoteku prvog reda na stan u ..., ulica ..., površine 37,93m2 u nadgradnji, na devetom spratu, koju hipoteku oštećeni može realizovati počev od 30.10.2007. godine i u kojoj izjavi mu je garantovao da je isključivi i jedini vlasnik založene nepokretnosti i da na istoj nema drugih tereta, a sve to kao garanciju za povraćaj ostatka iznosa od kupoprodajne cene za kuću u ... u iznosu od 30.000 evra, što je na dan davanja založne izjave 22.02.2007. godine u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS iznosilo 2.386.203,00 dinara koju založnu izjavu oštećeni po isteku roka za upis hipoteke, odnosno nakon 30.10.2007. godine, nije mogao da realizuje jer stan naveden u istoj nije ni bio započet u momentu izdavanja izjave, niti je bilo kada sagrađen od strane preduzeća MP „ŽŽ“ pa su na napred opisan način okrivljenom AA pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 30.000 evra, odnosno 2.386.203,00 dinara, pošto je u međuvremenu pre i nakon davanja založne izjave oštećenom okrivljeni BB istom predao razni građevinski materijal i novac kojim je smanjivao preostali iznos kupoprodajne cene na 30.000 evra iako su bili svesni da je njihovo delo zabranjeno.

Iz izreke prvostepene presude jasno proizilazi da je okrivljeni AA u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist doveo u zabludu oštećenog VV lažnim prikazivanjem činjenica i time ga na štetu svoje imovine naveo da mu preda kuću sa pripadajućim pomoćnim prostorijama za manji iznos novca od ugovorenog i to tako što je preduzeo sledeće radnje: za ¾ kupoprodajne cene kuće, koju je trebao da isplati po dogovoru, ošećenom je dao dva automobila, nakon toga ugovorio da mu preda jedan stan koji je gradilo preduzeće njegovog oca najkasnije do 31.12.2004. godine, ali je taj stan okrivljeni AA prodao trećem licu, nakon čega je u cilju održavanja u zabludi oštećenom obećao da preda drugi stan, a da mu razliku isplati njihov zajednički prijatelj ZZ koji je to i učinio, ali je obećani stan ni do dana optuženja nije predao oštećenom, jer nije ni započeta stambena zgrada, dok je sa druge strane, pošto je okrivljeni AA bio van zemlje njegov otac-okrivljeni BB oštećenog VV održavao u zabludi i to tako što je preduzeo sledeće radnje: dao je oštećenom založnu izjavu radi obezbeđenja potraživanja overenu kod suda, lažne sadržine da oštećeni može da stavi hipoteku prvog reda na stan koji može realizovati počev od 30.10.2007. godine, u kojoj izjavi mu je garantovao da je on isključivi i jedini vlasnik založene nepokretnosti, da na istoj nema drugih tereta (sve kao garanciju za povraćaj ostatka kupoprodajne cene za kuću u ...), koju oštećeni po isteku roka nije mogao da realizuje, jer na navedenom stanu niti u momentu davanja izjave, niti bilo kada kasnije nije ni sagrađen objekat, na koji način je okrivljenom AA pribavljena protivpravna imovinska korist u iznosu od 30.000 evra, pošto je u međuvremenu pre i nakon davanja izjave okrivljeni BB predao oštećenom razni građevinski materijal i novac kojim je smanjivao iznos kupoprodajne cene na 30.000 evra.

Iz svega napred navedenog jasno proizilazi koje radnje je preduzeo okrivljeni AA, a koje okrivljeni BB prilikom izvršenja krivičnog dela za koje su oglašeni krivim da su ga izvršili u saizvršilaštvu, kao i da su radnje okrivljenih bile tesno povezane, da su činile jedinstvenu celinu, pri čemu je detaljno opisano na koji način su te radnje bile usklađene i kako su doprinele ostvarenju zabranjene posledice, zbog čega se ne dovodi u sumnju postojanje svesti o zajedničkom delovanju kod oba okrivljena, a njihove radnje su pravilno pravno kvalifikovane primenom zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, kao krivično delo prevara u saizvršilaštvu iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi člana 33. KZ.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, u delu u kome je podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, neosnovan.

Branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da obrazloženje prvostepene presude ne sadrži razloge o ispunjenosti uslova koji su predviđeni zakonom za postojanje produženog krivičnog dela za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, na koji način se zahtevom ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, koja, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je Vrhovni sud podneti zahtev u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenih AA i BB u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da okrivljeni kritičnom prilikom nisu imali nameru da pribave protivpravnu imovinsku korist, niti da nanesu štetu, da je okrivljeni AA oštećenom VV učinio izvesna davanja – dao je dva automobila, određeni iznos novca i u odnosu na ovog oštećenog je u pretežnom delu svoju obavezu izmirio, a da je okrivljeni BB postupao u dobroj veri dajući založnu izjavu za hipoteku na stanu koji nije izgrađen zbog ekonomske krize. U zahtevu se navodi i da su navodno oštećeni II i JJ dobili svoje stanove u postupcima koji su naknadno vodili i da se u konkretnom slučaju radi o građansko-pravnom odnosu i neblagovremenom ispunjenju ugovora o zajedničkoj gradnji i finansiranju između okrivljenog AA i oštećenih II i JJ jer su u tom slučaju navedeni ugovori zaključeni i overeni, jedan stan je zapisnički predat oštećenom JJ, ova lica nisu oštećena, a okrivljeni AA nije pribavio protivpravnu imovinsiku korist. U zahtevu se navodi i da je oštećeni GG kao investitor učestvovao u gradnji zgrade, o čemu je sastavljen predugovor o zajedničkom finasniranju, pa kod okrivljenog AA u tom slučaju nije postojala prevarna namera, već se radi o građansko- pravnom odnosu. Na navedeni način, po nalaženju Vrhovnog suda, zahtevom za zaštitu zakonitosti se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama (član 440. ZKP), što u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, takođe ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je zahtev i u tom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kome je odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                                    Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić