Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 459/18 od 18.05.2018. godine, delimičnim usvajanjem žalbi okrivljene AA i njenog branioca, advokata Ivana Stefanovića, preinačena je presuda Višeg suda u Požarevcu 2K 40/16 od 28.09.2017. godine, u osuđujućem delu, samo u pogledu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Kragujevcu, okrivljenu AA, zbog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, dok su žalbe okrivljene i njenog branioca u preostalom delu odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Ivan Stefanović, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u konkretnom slučaju radi o pravnoj konstrukciji produženog krivičnog dela, gde se vreme apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja računa zasebno za svaku krivičnopravnu radnju koja je ušla u sastav produženog dela, jer se te radnje pojavljuju kao samostalne - pa kako su radnje koje su stavljene na teret okrivljenoj preduzete 2009. godine, to je prema mišljenju branioca, relativna zatarelost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju nastupila 2012. godine, a apsolutna zastarelost 2015. godine, tj. pre donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda.

Iznetim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Međutim, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, produženo krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom, obuhvata krivična dela čije bitno obeležje jeste određeni novčani iznos, pa se stoga u smislu člana 61. stav 5. KZ, ima smatrati da je produženim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem, a što očigledno proizilazi iz obrazloženja i izreke pravnosnažne presude. S tim u vezi je i pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela izvršena prema sveukupnom zbiru novčanih iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je takav iznos obuhvaćen jedinstvenim umišljajem okrivljene. U tom slučaju dakle, zastarelost krivičnog gonjenja kod produženog krivičnog dela počinje teći od momenta od kada je preduzeta radnja poslednjeg krivičnog dela koja je obuhvaćena produženim krivičnim delom, a rok se određuje prema kvalifikaciji koja je prihvaćena za produženo delo.

Stoga, kako je okrivljena AA pobijanom pravnosnažnom presudom oglašena krivom da je u vremenskom periodu od 15.01.2009. do 31.08.2009. godine, izvršila produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, a kako je prema istom zakonu za navedeno krivično delo propisana kazna zatvora od dve do deset godina, to proizilazi da u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 4) u vezi člana 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa 31.08.2029. godine.

Vrhovni kasacioni sud naglašava da se u konkretnom slučaju vreme zastarelosti krivičnog gonjenja ne računa zasebno za svaku krivično-pravnu radnju koja je ušla u sastav produženog krivičnog dela, kako to branilac neosnovano u zahtevu ističe, iz razloga što se ove radnje ne pojavljuju kao samostalne, već su obuhvaćene produženim krivičnim delom, kojim je ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem okrivljene.

Iz iznetih razloga, neosnovano branilac okrivljene ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su nižestepeni sudovi učinili povredu krivičnog zakona, jer su okrivljenu oglasili krivom za delo koje po zakonu nije krivično delo, s obzirom da je prema mišljenju branioca, izmenama i dopunama Krivičnog zakonika objavljenim u „Službenom glasniku RS“ broj 94/16 od 24.11.2016. godine, koje su stupile na snagu 01.03.2018. godine, prestalo da postoji krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. tj. izvršena je dekriminalizacija istog, budući da je u članu 234. KZ, koji se primenjuje od 01.03.2018. godine, propisano sasvim drugo krivično delo -nedozvoljena proizvodnja.

Iznetim navodima, po nalaženju ovoga suda, branilac okrivljene ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano branilac ukazuje da je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika objavljenim u „Službenom glasniku RS“ 94/16 koje su stupile na snagu 01.03.2018. godine, izvršena dekriminalizacija krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, iz razloga što je pomenutim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, izvršena samo „prenumeracija“ navedenog krivičnog dela, tako što je sada isto krivično delo propisano odredbom člana 227. KZ. Prema tome, ne radi se o dekriminalizaciji krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, kako to branilac neosnovano ističe, imajući pre svega u vidu da su i radnje izvršenja i propisane kazne za predmetno krivično delo ostale neizmenjene - pa su stoga navodi zahteva da delo za koje je okrivljena oglašena krivom, nije krivično delo, od strane ovog suda ocenjeni kao neosnovani. Uz to, Vrhovni kasacioni sud napominje i to da u konkretnom slučaju, nije bilo potrebe da sud u smislu odredbe člana 5. stav 2. KZ, primenjuje „novi zakon“, kako to takođe neosnovano branilac ukazuje, s obzirom da isti nije blaži za učinioca.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano branilac ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti se ukazuje i da je izreka pobijane prvostepene presude nerazumljiva, naročito u pogledu svojstva okrivljene kao odgovornog lica, kao i da je ista izreka nejasna u pogledu radnji izvršenja koje su okrivljenoj stavljene na teret, tj. da je nejasno da li je okrivljena iskoristila svoj položaj ili je prekoračila granice svojih ovlašćenja- kojim navodima se, po nalaženju ovog suda, ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Takođe, u zahtevu branilac ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, citirajući tekst pomenute zakonske odredbe.

Pored toga, branilac u zahtevu iznosi sopstvenu analizu i ocenu izvedenih dokaza, drugačiju od one koju su dali nižestepeni sudovi u pobijanim presudama, zaključujući da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje, da tokom postupka nije dokazano prisvajanje novca od strane okrivljene, te da se ova odlučna činjenica zasniva na pretpostavkama, a što sve, prema oceni branioca, ukazuje da okrivljena nije izvršila predmetno krivično delo.

Iznetim navodima, branilac osporava ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i 438. stav 2. tačka 2) ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

MarinaPandurović,s.r.                                                                                                                                       Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić