Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 543/21 od 02.09.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Beogradu i branioca okrivljenog Milete Kačarevića - advokata Pavla Brkića, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu 10K.br.367/2019 od 12.04.2021. godine. Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Milete Kačarevića - advokat Marko Milutinović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) u vezi članova 16. stav 5, 86. i 88. i člana 439. tačka 1, 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači prvostepenu i drugostepenu presudu tako što će okrivljenog Miletu Kačarevića osloboditi od optužbe ili da ukine prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na novi postupak, te da shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP, s obzirom na sadržaj zahteva, odmah odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude, kao i da shodno odredbi člana 488. ZKP obavesti branioca okrivljenog o sednici veća.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog Milete Kačarevića u podnetom zahtevu ističe da je u donošenju pobijane prvostepene presude Višeg suda u Beogradu 10K.br.367/2019 od 12.04.2021. godine kao predsednik veća učestvovala sudija Olivera Đurić koja je bila dužna da se izuzme, iz razloga jer je prethodno već učestvovala kao predsednik krivičnog vanpretresnog veća u donošenju sudskih odluka kojima se u istom predmetu odlučivalo o razlozima za produžavanje pritvora prema okrivljenom i to u donošenju rešenja Kpp.br.149/19-Kv.br.1870/19 od 21.05.2019. godine kada je odbijena kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja sudije za prethodni postupak kojim je prema okrivljenom produžen pritvor i u donošenju rešenja K.br.367/19-Kv.br.2427/19 od 27.06.2019. godine i K.br.367/19-Kv.br.2825/19 od 26.07.2019. godine kada je prema okrivljenom produžavan pritvor nakon podizanja optužnice javnog tužioca. Prema navodima zahteva, kako se u obrazloženjima rešenja, kojima je produžavan pritvor prema okrivljenom nakon podizanja optužnice javnog tužioca, analiziraju činjenice i izvodi zaključak o objektivnim i subjektivnim elementima krivičnog događaja, sa vrlo preciznim navođenjem šta je okrivljeni radio i u kakvom je stanju učestvovao u krivičnom događaju, te kako su razlozi navedeni u tim rešenjima u neobičajeno većem sadržaju i obimu koji se odnosi na sam krivični događaj nego na procesnopravne i materijalnopravne razloge za produžavanje pritvora, a što sve po stavu branioca ukazuje da je sudija Olivera Đurić još tada zauzela izričit stav i mišljenje u odnosu na krivični događaj i učešće okrivljenog u istom, te da ju je ovo formirano predubeđenje da je okrivljeni izvršio predmetna krivična dela, a koje izaziva sumnju u njenu nepristrasnost, kasnije kao predsednika prvostepenog sudećeg veća vodilo u rukovođenju krivičnim postupkom i donošenju prvostepene odluke, to su stoga po stavu branioca u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za izuzeće sudije Olivere Đurić prilikom donošenja pobijane prvostepene presude.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost dotičnih sudija podložna sumnji, te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U konkretnom slučaju, a suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, iz spisa predmeta proizilazi da je krivično vanpretresno veće Višeg suda u Beogradu, a u čijem sastavu je bila sudija Olivera Đurić kao predsednik veća, u navedenim rešenjima o pritvoru na koje se u zahtevu poziva branilac okrivljenog, analizom dostupnih podataka utvrdilo postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni Mileta Kačarević izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret optužnicom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da je krivično vanpretresno veće pri tome dalo razloge zbog kojih nalazi da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera koje je preduzeo sudija. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, predstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Olivera Đurić kao predsednik veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu kojom je okrivljeni Mileta Kačarević oglašen krivim i osuđen, u ranijoj fazi postupka učestvovala kao predsednik krivičnog vanpretresnog veća u donošenju odluke o odbijanju kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog izjavljene protiv rešenja sudije za prethodni postupak o produženju pritvora okrivljenom i u donošenju dve odluke o produžavanju pritvora protiv istog okrivljenog nakon podizanja optužnice (u kom odlučivanju se krivično vanpretresno veće uopšte nije bavilo pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane prvostepene presude, zbog čega pobijanom prvostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, isticanjem da je sud osudom okrivljenog na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 3 (tri) godine i 6 (šest) meseci povredio odredbe člana 41. i člana 3. stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica u vezi člana 4. KZ. Naime, kako je okrivljeni Mileta Kačarević u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela kalendarski imao 18 godina i 1 mesec, te kako iz nalaza i mišljenja komisije stalnih sudskih veštaka dr Branka Mandića i Ane Najman koji je sud prihvatio proizilazi da je okrivljeni na psihičkom uzrastu starijeg maloletnika (16 do 18 godina života), to je, po stavu branioca okrivljenog, sud u konkretnom slučaju automatski morao da primeni odredbe člana 41. i člana 3. stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica prilikom donošenja odluke o krivičnoj sankciji koju će izreći okrivljenom.

Prema odredbi člana 3. stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica (u daljem tekstu: ZM) mlađe punoletno lice je lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo osamnaest godina, a u vreme suđenja nije navršilo dvadeset jednu godinu i ispunjava ostale uslove iz člana 41. tog zakona.

Odredbom člana 41. stav 1. ZM je propisano da učiniocu koji je kao punoletan izvršio krivično delo, a u vreme suđenja nije navršio dvadeset jednu godinu, sud može izreći bilo koju meru posebnih obaveza, meru pojačanog nadzora od strane organa starateljstva ili meru upućivanja u vaspitno-popravni dom, ako se, s obzirom na obeležja njegove ličnosti i okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da će se ovim vaspitnim merama postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne.

Iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da činjenica da okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela i u vreme suđenja ima status mlađeg punoletnog lica, sama po sebi ne obavezuje sud da u svakom slučaju tom okrivljenom izrekne neku od vaspitnih mera predviđenih odredbom člana 41. stav 1. ZM, već je sudu data mogućnost da mlađem punoletnom licu izrekne neku od propisanih vaspitnih mera samo ako oceni da su u konkretnom slučaju za to ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe, odnosno ako sud pored činjenice da je učinilac mlađe punoletno lice ustanovi i postojanje takvih okolnosti koje se tiču obeležja njegove ličnosti i okolnosti izvršenja dela koje ukazuju da se i vaspitnom merom može postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne.

Dakle, kako je stvar ocene suda u svakom konkretnom slučaju da li će mlađem punoletnom licu izreći vaspitnu meru ili ne, pa kako su nižestepeni sudovi, s obzirom na obeležja ličnosti okrivljenog Milete Kačarevića i okolnosti pod kojima je predmetna krivična dela učinio, a koje su naveli u obrazloženjima pobijanih presuda (strana 29 prvostepene presude i strane 4 i 5 drugostepene presude), pravilno ocenili da se izricanjem vaspitne mere ovom okrivljenom ne bi postigla svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne, to su po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP jer sud po stavu branioca u odnosu na okrivljenog Miletu Kačarevića, koji je u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela i u vreme suđenja imao status mlađeg punoletnog lica, nije automatski primenio odredbu člana 41. stav 1. ZM, a na čiju primenu, nasuprot navodima zahteva branioca okrivljenog, sud nije obavezan po zakonu.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milete Kačarevića u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac u ovom delu suštinski samo osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i iznosi sopstveni činjenični zaključak da tokom postupka nije dokazano da je okrivljeni izvršio predmetna krivična dela za koja je optužen i pravnosnažno oglašen krivim, obzirom da nijedan ispitani svedok nije u svom iskazu ukazao na okrivljenog kao učinioca predmetnih krivičnih dela.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja nižestepenih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 1. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da u razlozima datim u pobijanoj pravnosnažnoj presudi postoji jasna protivrečnost (kontradiktornost) o činjenicama koje su predmet dokazivanja i to vezano za psihički uzrast okrivljenog Milete Kačarevića, a što je bilo od uticaja na odluku o izrečenoj krivičnoj sankciji okrivljenom. Osim toga, branilac okrivljenog ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi odredaba članova 16. stav 5, 86. i 88. ZKP, isticanjem da je sud u toku glavnog pretresa nepravilno primenio navedene odredbe i to iz razloga jer nije rešio u korist okrivljenog (princip in dubio pro reo) iako tokom postupka nije na nesumnjiv način dokazano da je okrivljeni učinio predmetna krivična dela (član 16. stav 5. ZKP), te jer nije na jasan i pouzdan način utvrdio zašto je okrivljeni u svom iskazu na glavnom pretresu opozvao svoje priznanje dato u policiji (član 86. ZKP), kao i da i pored toga što je priznanje okrivljenog očigledno nelogično i nejasno sud nije dalje izvodio dokaze koji bi bili u korist okrivljenog i to saslušanje svedoka VV i GG i veštačenje telefona sa baznim stanicama (član 88. ZKP). Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva navodi i da tokom postupka nije na pouzdan i nesumnjiv način utvrđen psihički uzrast okrivljenog, imajući u vidu da u tom pogledu postoje dva kontradiktorna nalaza i mišljenja, te branilac polemiše i sa ocenom suda vezano za iskaz predstavnika Gradskog centra za socijalni rad Beograd - DD, a koji navodi branioca okrivljenog u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ukazivanje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) u vezi odredaba članova 16. stav 5, 86. i 88. ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, branilac okrivljenog pravnosnažne presude pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, pri čemu samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što u obrazloženju zahteva uopšte ne navodi u čemu se ova povreda zakona konkretno sastoji, pa je stoga i ovaj razlog nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 439. tačka 3) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milete Kačarevića - advokata Marka Milutinovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić