Presudom Višeg suda u Čačku Kž 172/14 od 25.06.2014. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog J.D., a presuda Osnovnog suda u Čačku K br.423/13 od 03.04.2014. godine, potvrđena.

Branilac okrivljenog J.D. – J.P., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv presude Višeg suda u Čačku Kž br.172/14 od 25.06.2014. godine, zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), konkretno zbog povrede odredaba člana 209. stav 3. u vezi stava 1. KZ i povrede odredaba člana 461. stav 1. ZKP, s tim što iz obrazloženja zahteva proizilazi da je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i protiv prvostepene i protiv drugostepene presude, i to zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da se prvostepena i drugostepena odluka preinače tako što će Vrhovni kasacioni sud okrivljenog J.D. osloboditi od optužbe da je izvršio krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Istovremeno je predložio da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća u smislu odredbe člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su u konkretnom slučaju i prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili odredbu člana 462. stav 1. ZKP.

S tim u vezi, branilac ističe da je u postupku pred prvostepenim sudom, ponovljenom po žalbi okrivljenog, nadležni javni tužilac izmenio optužni akt tako što je kao vreme izvršenja krivičnog dela, umesto datuma 11.07.2008. godine, kako je to navedeno u prvobitnoj optužnici, naveo da je krivično delo izvršio u periodu od 12.06.2008. godine do 11.07.2008. godine, postupajući suprotno odredbi člana 462. stav 1. ZKP, kojom je propisano da će prvostepeni sud, kome je predmet upućen na suđenje, uzeti za osnov raniju optužnicu. Prema stavu branioca, na ovaj način, prvostepeni sud je učinio povredu načela ''reformatio in peius'' na štetu okrivljenog, dok je odbijanjem žalbe branioca okrivljenog istu povredu učinio i drugostepeni sud.

Suprotno izloženim navodima zahteva, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ni prvostepenom, a ni drugostepenom odlukom nije učinjena bitna povreda odredaba člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP.

Odredbom člana 453. ZKP, propisano je, da ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog – presuda ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu, te činjenicu da je okrivljeni J.D. u ponovnom postupku, presudom Osnovnog suda u Čačku K br.423/13 od 03.04.2014. godine oglašen krivim zbog istog krivičnog dela kao i prethodnom presudom, koja je po žalbi branioca okrivljenog ukinuta (presuda Osnovnog suda u Čačku K br.8970/10 od 21.08.2012. godine), i to zbog krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi stava 1. KZ, da je i jednom i drugom presudom osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 50.000,00 dinara, te da prvobitna optužnica, osim u delu koji se odnosi na vreme izvršenja krivičnog dela, nije izmenjena, a kod činjenice da javni tužilac ima ovlašćenje da, u skladu sa utvrđenim činjeničnim stanjem, u toku celog postupka izmeni optužnicu, to po oceni ovoga suda u konkretnom slučaju nije učinjena povreda načela ''reformatio in peius'' odnosno bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10. ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Ovo zbog toga, što je radnja osnovnog oblika ovog krivičnog dela (stav 1) lažno prikazivanje činjenica ili njihovo prikrivanje, koje ima tačno određeni cilj: dobijanje kredita, subvencije ili druge pogodnosti, za šta, inače, učinilac ne ispunjava propisane uslove, pa je krivično delo dovršeno onda kada je kredit, subvencija odnosno druga pogodnost dobjena (za sebe ili drugog), a to je u konkretnom slučaju 11.07.2008. godine, iako za to nisu ispunjeni uslovi. Do tada, bez obzira na izmenu činjenica u pogledu vremena izvršenja (na period od 12.06.2008. godine do 11.07.2008. godine) postoji samo nekažnjivi pokušaj ovog krivičnog dela, pa u ponovnom postupku time nije učinjena povreda zabrane preinačenja na gore.

Po oceni ovoga suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje i da je pravnosnažnom presudom učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, i s tim u vezi navodi da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i drugih pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je oglašen krivim.

Prema izreci pravnosnažne presude, okrivljeni D.J. je u periodu od 12.06.2008. do 11.07.2008. godine, u svojstvu direktora preduzeća DOO K.p.p. Č., prikrio činjenice koje su od uticaja za dobijanje kredita za svoje preduzeće kod oštećenog – A.b. u iznosu od 8.000.000,00 dinara, tako što je prilikom zaključenja ugovora za odobreni kredit zaključio i ugovor o zalozi opreme i mašina svog preduzeća, kao sredstava obezbeđenja vraćanja kredita, i pored toga što su ove mašine i oprema, čija je vrednost procenjena na 181.900 eura, već bile založene kao sredstvo obezbeđenja kredita koje je preduzeće okrivljenog uzelo u R.b. i kojom prilikom se okrivljeni obavezao da za vreme korišćenja tog kredita neće bez prethodne saglasnosti ove banke zaključiti bilo koji drugi kredit ili dati u zalogu svoju sadašnju ili buduću nepokoretnu ili pokretnu imovinu, a što je upisano u Agenciji za privredne registre dana 17.06.2008. godine, pri čemu je bio svestan da na ovaj način – prikrivanjem činjenica od uticaja za dobijanje kredita, u oštećenoj A.b. dobio kredit i pored toga što za to ne ispunjava propisane uslove.

Kako, dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze svi bitni elementi krivičnog dela neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 3. u vezi stava 1. KZ, zbog kojeg je okrivljeni J.D. i oglašen krivim, to je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog i u delu kojim se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, ocenjen neosnovanim.

Na istu povredu krivičnog zakona, branilac okrivljenog ukazivao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Viši sud u Čačku, kao drugostepeni, ocenio je iznete žalbene navode neosnovanim i o tome u svojoj odluci Kž br.172/14 od 25.06.2014. godine, na strani 3 izneo jasne i logične razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te na koje u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                       Nevenka Važić, s.r.