Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Vladimir Marković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede odredbe člana 37. stav 1. ZKP, te zbog povreda odredaba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine u celosti prvostepenu i drugostepenu odluku i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje ili da preinači u celosti prvostepenu i drugostepenu odluku tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret, kao i da shodno odredbi člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Naime, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je donošenjem pobijanih nižestepenih presuda povređena odredba člana 37. stav 1. ZKP kojom je propisan institut izuzeća sudije od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu. Ovo sa razloga jer je prvostepenu presudu Osnovnog suda u Staroj Pazovi K- 257/22 od 30.05.2022. godine doneo sudija Branislav Nebrigić kao sudija pojedinac, a koji je u istom predmetu prethodno učestvovao u donošenju rešenja od 20.04.2022. godine kojim je prema okrivljenom produžen pritvor, dok je u donošenju drugostepene presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 3KŽ1 185/22 od 25.08.2022. godine kao predsednik veća učestvovao sudija Goran Gnjidić, a koji je u istom predmetu prethodno učestvovao u donošenju rešenja Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 1Kž2 199/22 od 05.05.2022. godine kojim je odlučivano o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj na prvostepeno rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a zbog koje okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog nekog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima postupka ili sa predmetom. Između ostalog, kada je reč o povezanosti sudije sa predmetom, propisano je u tački 4) da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka, o kojoj je reč i na koju branilac okrivljenog u suštini ukazuje svojim navodima u podnetom zahtevu, može govoriti samo ukoliko se radi o učestvovanju u suđenju, odnosno na glavnom pretresu u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

U konkretnom slučaju, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ne ukazuje na neku od navedenih procesnih situacija propisanih odredbama člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, niti na druge razloge propisane odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 3) ZKP, koji predstavljaju zakonom predviđene razloge za obavezno izuzeće sudije od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu. Ovo imajući u vidu da branilac okrivljenog, kao razlog postojanja po njemu povrede odredbe člana 37. stav 1. ZKP, navodi prethodno učestvovanje u istom predmetu sudija Branislava Nebrigića i Gorana Gnjidića u donošenju označenih rešenja kojima je odlučivano o produženju pritvora prema okrivljenom, a što nije procesna uloga koja bi predstavljala apsolutnu smetnju za učešće ovih sudija i to sudije Branislava Nebrigića na glavnom pretresu u svojstvu sudije pojedinca i donošenju pobijane prvostepene presude, a sudije Gorana Gnjidića kao predsednika veća u donošenju pobijane drugostepene presude, odnosno navedeno ne predstavlja ni jedan od zakonskih razloga za obavezno izuzeće sudije od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu predviđenih odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP. Kako se bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP odnosi samo na razloge vezane za obavezno izuzeće sudije, kada se sudija mora izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, to dakle, suprotno navodima zahteva branioca okrivljenog AA, u konkretnom slučaju nije učinjena ova povreda.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ističe da je prvostepena presuda zasnovana isključivo na izveštaju lekara DZ Inđija dr BB od 25.03.2022. godine, a koji lekarski izveštaj se po braniocu ne može koristiti kao dokaz u krivičnom postupku. Kao razlog nemogućnosti korišćenja kao dokaza u krivičnom postupku navedenog lekarskog izveštaja, branilac okrivljenog ističe da kako je oštećena u smislu odredbe člana 94. ZKP iskoristila svoje zakonsko pravo da ne svedoči, a navedeni lekarski izveštaj sadrži opis od strane oštećene načina na koji je nju okrivljeni navodno fizički udarao, to sud stoga isti nije mogao izvesti kao dokaz. Iznetim navodima branilac okrivljenog po oceni ovoga suda pravnosnažnu presudu suštinski pobija zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Odredbama člana 94. ZKP je propisano da su od dužnosti svedočenja oslobođena određena lica, u cilju izbegavanja narušavanja porodičnih odnosa i ta privilegija se primenjuje isključivo kada pobrojana lica treba saslušati u svojstvu svedoka u krivičnom postupku. U Zakoniku o krivičnom postupku ne postoji procesna zabrana da se o sadržaju izjave privilegovanog svedoka koju je on dao svojom slobodnom voljom pred drugim licima, ta druga lica ispitaju kao svedoci. Uvažavajući ovu činjenicu, to, po nalaženju ovoga suda, i drugi dokazi u kojima su sadržana saznanja privilegovanog svedoka koja je on preneo drugim licima, ne podležu ograničenjima u smislu njihove zakonite upotrebe u krivičnom postupku, jer ih je taj svedok već učinio dostupnim drugim licima.

Sledstveno napred navedenom, to se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, izveštaj lekara DZ Inđija dr BB od 25.03.2022. godine smatra zakonitim dokazom koji je sud mogao koristiti u krivičnom postupku i na njemu zasnovati pobijanu pravnosnažnu presudu, zbog čega se suprotni navodi branioca okrivljenog ocenjuju kao neosnovani.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ističe da kako u konkretnom slučaju u radnjama okrivljenog nedostaje svest o zabranjenosti – protivpravnosti dela kao bitan elemenat krivice, a čije postojanje u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela prvostepeni sud u pobijanoj prvostepenoj presudi samo pretpostavlja, to stoga na osnovu članova 14. i 22. KZ bez ovog elementa krivice nema ni krivičnog dela. Iznetim navodima branilac okrivljenog po nalaženju ovoga suda pravnosnažnu presudu suštinski pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 22. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Imajući u vidu napred citiranu odredbu člana 22. stav 1. KZ koja bliže određuje pojam krivice kao jedan od četiri obavezna elementa opšteg pojma krivičnog dela, te imajući pri tome u vidu da je u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pravnosnažne presude navedeno da je okrivljeni AA dana 25.03.2022. godine oko 12,00 časova bio sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima (uračunljivost), bio svestan svoga dela, hteo njegovo izvršenje (direktan umišljaj) i znao da je isto zabranjeno (svest o protivpravnosti), dakle da je u konkretnom slučaju u izreci pravnosnažne presude jasno opisano postojanje krivice okrivljenog u smislu člana 22. stav 1. KZ u vreme kada je on učinio krivično delo, odnosno navedene su sve tri komponente koje čine njenu strukturu, to se stoga po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva ističe da drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude nije ocenio u potpunosti žalbene navode odbrane, a što bi po nalaženju ovoga suda predstavljalo povredu odredbe člana 460. stav 1. ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe i da nema pouzdanih i neposrednih dokaza da je okrivljeni izvršio krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim, već da postoje samo indicije za isto, obzirom da nema ni jednog dokaza da je kritičnom prilikom okrivljeni šutirao nogama oštećenu u grudni koš i gornje ekstremitete, udarao je rukama i čupao za kosu jer jedino lekarski izveštaj sadrži ovakav opis od strane oštećene načina na koji je nju okrivljeni navodno fizički udarao, pri čemu je ovakav opis u potpunoj suprotnosti sa samim lekarskim izveštajem po pitanju onoga što je lekar dijagnostikovao vezano za povrede prilikom pregleda oštećene, a takođe je i u suprotnosti sa nalazom i mišljenjem veštaka sudske medicine izvedenim tokom postupka kojim je konstatovano da je oštećena zadobila samo povredu u vidu ogrebotine u regiji leve šake koja je mogla nastati i kontaktom ivičnog dela nokatne ploče, a nisu konstatovane nikakve druge povrede kod oštećene, tako da se po mišljenju branioca u konkretnom slučaju radi o lažnom prijavljivanju od strane oštećene okrivljenog za fizičko nasilje, a što je uzrokovano stresnim događajem i strahom kod oštećene od eventualnog gubitka roditeljskog prava u sudskom sporu, a koji navodi branioca okrivljenog po nalaženju ovoga suda predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnim odlukama i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede odredbe člana 460. stav 1. ZKP, te zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog kao razloge podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povrede odredaba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj, pa je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 3) ZKP u ovom delu zahtev odbacio.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Vladimira Markovića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić