Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 br. 129/22 od 18.07.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu 15 K br. 1261/19 od 23.12.2021. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA - advokat Danijela Andrijašević zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, ili iste preinači i okrivljenog oslobodi od odgovornosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud oglašavajući krivim okrivljenog za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, koje je delo sa blanketnom dispozicijom, pogrešno primenio blanketnu normu, koju je okrivljeni prekršio - odredbu člana 23. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (u daljem tekstu: ZOBS), iako, po stavu odbrane, iz pobijanih presuda proizilazi da se okrivljeni nije pridržavao saobraćajnih propisa iz člana 23. stav 2. ZOBS-a. Izmenjenim optužnim aktom promenjeno je mesto izvršenja krivičnog dela tako što je umesto kolovoza, označen pešački prelaz kao mesto događaja, ali se okrivljeni i dalje teretio da se nije pridržavao propisa iz člana 23. stav 1. ZOBS-a. , iz kojih razloga radnja okrivljenog u izreci presude nije mogla glasiti „nije obratio pažnju na pešaka koji se nalazio na kolovozu“.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 23. stav 1. ZOBS-a propisano se da je vozač dužan da obrati pažnju na pešake koji se nalaze na kolovozu ili stupaju na kolovoz ili iskazuju nameru da će stupiti na kolovoz.

Odredbom člana 23. stav 2. ZOBS-a propisano je da kada prilazi pešačkom prelazu, vozač mora da prilagodi brzinu vozila tako da u svakoj situaciji koju vidi ili ima razloga da predvidi, može bezbedno da zaustavi vozilo ispred pešačkog prelaza.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je pored ostalog, okrivljeni oglašen krivim, proizilazi da je on kritičnom prilikom, na kolovozu ulice ..., kao učesnik u saobraćaju na putevima, upravljajući putničkim motornim vozilom, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa iz člana 23. stav 1. ZOBS-a, nije obratio pažnju na pešaka koji se nalazio na kolovozu, pa se upravljajući vozilom kretao kolovozom ulice ... iz pravca ulice ... u pravcu ulice ..., levom saobraćajnom trakom te dolaskom do navedenog mesta prednjom stranom svog vozila udario i na kolovoz oborio pešaka – oštećenu, koja je kolovoz ulice ... prelazila na obeleženom pešačkom prelazu dolazeći vozilu sa desne strane, usled čega je oštećena zadobila teške telesne povrede opasne po život bliže opredeljene u izreci.

Imajući u vidu navedeno, kao i citirane odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, to se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda na ovu saobraćajnu situaciju može primeniti odredba člana 23. stav 1. ZOBS-a - da je vozač dužan da obrati pažnju na pešake koji se nalaze na kolovozu ili stupaju na kolovoz ili iskazuju nameru da će stupiti na kolovoz, jer u konkretnom slučaju, okrivljeni kao učesnik u saobraćaju na putevima – vozač, nije obratio pažnju na pešaka – oštećenu, koja se već nalazila na kolovozu, tako da je sud pravilno našao da je okrivljeni postupio protivno odredbi člana 23. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa je stoga pravilno ovu odredbu primenio kao blanketnu normu.

Pored iznetog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje i na činjenicu da je odredba člana 23. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima norma opšteg karaktera, kojom se na uopšten način propisuje dužnost vozača da obrati posebnu pažnju na pešake koji se nalaze na kolovozu, bilo na pešačkom prelazu ili bilo kojem drugom delu istog.

Shodno navedenom, to se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 23. stav 1. ZOBS-a.

U odnosu na krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, za koje je okrivljeni AA oglašen takođe krivim, branilac okrivljenog ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Naime, u izreci presude, koja se odnosi na krivično delo iz člana 296. stav 1. ZKP, izostavljen je bitan element dela – deo koji treba da opiše postojanje uračunljivosti okrivljenog, pri čemu ovaj bitan element bića krivičnog dela nije sadržan ni u razlozima ni prvostepene ni drugostepene odluke. Po stavu odbrane, kako krivično delo ne može postojati bez subjektivnog elementa, čiji deo pretpostavlja i uračunljivost, to je očigledno da životna radnja opisana u izreci prvostepene presude ne može predstavljati krivično delo.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Naime, iz činjenica i okolnosti naznačenih u izreci prvostepene presude, koja je tako koncipirana da ima jedinstvenu izreku za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i krivično delo nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, za koja je okrivljeni i oglašen krivim, proizilazi da je on kao učesnik u saobraćaju na putevima, u stanju uračunljivosti, u vreme, mestu i način bliže opredeljenim u izreci, prvo nije obratio pažnju na pešaka koji se nalazi na kolovozu, te je došlo do saobraćajne nezgode, u kojoj je oštećena zadobila teške telesne povrede opasne po život, nakon čega je svojim vozilom napustio lice mesta, pri čemu je ostavio bez pomoći oštećenu, a čiju je povredu prethodno motornim vozilom prouzrokovao, iako je bio svestan zabranjenosti svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Dakle, iz činjeničnog opisa izreke pobijane presude, a nasuprot navodima zahteva, proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296. stav 1. KZ, kako objektivna tako i subjektivna, za koja je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, pored ostalog i uračunljivost, a imajući u vidu pre svega činjenicu da je u izreci navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao u uračunljivom stanju, kao i da je u izreci presude dat jedinstven opis radnji za oba krivična dela za koja je okrivljeni oglašen krivim.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, obrazlažući povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, obzirom da osporava postojanje umišljaja okrivljenog za izvršenje krivičnog dela iz člana 296. KZ, iznoseći svoju verziju događaja, po kojoj okrivljeni nije znao da je oštećena imala povrede, a vezano za krivično delo iz člana 297. KZ branilac na svojim činjeničnim zaključcima, drugačijim od onih utvrđenih u pobijanim presudama, osporava postojanje svesnog nehata okrivljenog. Takođe, branilac numeriše i obrazlaže povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Međutim, kako povrede zakona iz člana 440. i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP nisu zakonom dozvoljeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to napred izneti navodi zahteva nisu bili predmet ocene od strane ovoga suda.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP Vrhovni kasacioni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog odbio kao neosnovan i doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić