Istom presudom okrivljenom je na osnovu člana 84. KZ izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara koja će trajati dok postoji potreba za lečenjem, ali ne duže od izrečene kazne zatvora. Okrivljeni je oslobođen plaćanja troškova krivičnog postupka i sudskog paušala i određeno je da isti padaju na teret budžeta suda. Oštećena B.Š. iz B.G., ujedno i zakonski zastupnik maloletne M.P., je upućena da imovinskopravni zahtev ostvari u parnici.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1002/14 od 30.09.2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Zrenjaninu i branioca okrivljenog G.P. i potvrđena je presuda Višeg suda u Zrenjaninu 4K.23/14 od 09.07.2014. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog G.P. - advokat V.R. zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 8), člana 438. stav 2. tačka 1) i 2) i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 492. stav 1. tačka 1) ZKP donese presudu kojom će usvojiti zahtev za zaštitu zakonitosti i ukinuti u celini pravnosnažne presude Višeg suda u Zrenjaninu 4K.23/14 od 09.07.2014. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1002/14 od 30.09.2014. godine i predmet vratiti na ponovno suđenje prvostepenom sudu pred potpuno izmenjenim većem, te da bude obavešten o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda na osnovu člana 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), 7) i 8), člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi člana 74. i člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da prvostepeni sud nije doneo nikakvo rešenje vezano za predlog odbrane iz podneska od 08.07.2014. godine kojim je traženo da se iz spisa izdvoje kao nezakoniti dokazi izjava okrivljenog koju je dao pred MUP-om PU N.S. dana 26.08.2013. godine i izjava okrivljenog koju je dao pred istražnim sudijom Višeg suda u Novom Sadu dana 28.08.2013. godine, a čime sud nije rešio o navedenom zahtevu odbrane.

Izneti navodi zahteva se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju sud nije bio u obavezi da donese rešenje kojim se odbija predlog odbrane za izdvajanje navedenih dokaza, imajući u vidu da ukoliko na predlog stranaka sud ne smatra da se radi o dokazu koji treba biti izdvojen iz spisa, on nije ni dužan da donese odluku o tome. Ovo stoga što Zakonik o krivičnom postupku poznaje samo rešenje o izdvajanju, a ne i rešenje kojim se odbija predlog za izdvajanje dokaza, a ukoliko pak sudija donese rešenje kojim se odbija predlog za izdvajanje zapisnika protiv te odluke nije dozvoljena posebna žalba.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem se ukazuje da je učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) u vezi člana 74. ZKP, isticanjem da se pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitom dokazu i to iskazu koji je okrivljeni dao istražnom sudiji Višeg suda u Novom Sadu dana 28.08.2013. godine, a iz razloga jer branilac okrivljenog nije bio prisutan svo vreme neprekidno tokom saslušanja i davanja iskaza okrivljenog, a u pitanju je obavezna odbrana, a što ovaj dokaz čini nezakonitim.

Na istu povredu odredaba krivičnog postupka branilac okrivljenog je ukazivao u žalbi izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu 4K.23/14 od 09.07.2014. godine, a koje žalbene navode je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni ocenio neosnovanim i o tome na stranama 3. i 4. presude Kž1 1002/14 od 30.09.2014. godine izneo jasne i nedvosmislene razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Osim toga, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i ističe da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za sve radnje krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ koje je okrivljeni preduzeo u periodu od 2007. godine do 25.10.2008. godine, obzirom da se u konkretnom slučaju ne radi o trajnom krivičnom delu, već o produženom krivičnom delu.

Žalbom branioca okrivljenog ukazivano je i na ovu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa kada se ima u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni o tome izneo jasne razloge na strani 5. presude Kž1 1002/14 od 30.09.2014. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Naime, u konkretnom slučaju se, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, radi o trajnom krivičnom delu, a ne o produženom krivičnom delu, imajući u vidu da je posledica krivičnog dela nasilje u porodici opredeljena trajnim glagolskim oblikom kao ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, tako da se ovo delo u svom osnovnom obliku može izvršiti sa jednom ili više radnji, čija posledica traje kraće ili duže vreme, a imajući u vidu prirodu ovog krivičnog dela, reč je o jednom kontinuiranom stanju u kome se nalazi jedan član porodice usled radnji koje preduzima drugi član porodice prema njemu, tako da preduzimanje više radnji u jednom dužem vremenskom periodu ne predstavlja krivično delo u produženom trajanju, već jedno krivično delo, obzirom da zakonski opis ovog krivičnog dela nije „ko ugrozi spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice“, već „ko ... ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice“, dakle, radi se o trajnom krivičnom delu koje se može izvršiti sa jednom ili više radnji i čija posledica može trajati i duže vreme. Imajući u vidu da se kod trajnih krivičnih dela rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa od prestanka protivpravnog stanja, to je očigledno da u konkretnom slučaju za ovo krivično delo nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i ističe da se u konkretnom slučaju radi o pogrešnoj pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela, obzirom da radnje za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim, a koje su bliže opisane pod tačkom 1. izreke prvostepene presude, ne bi mogle predstavljati krivično delo obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ, već bi mogle predstavljati samo krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Isti navodi istaknuti u dopuni žalbe branioca okrivljenog G.P. bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je postupao po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu 4K.23/14 od 09.07.2014. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 6. presude izneo u svemu jasne razloge, koje i Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge upućuje.

Najzad, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, isticanjem da, pošto se u konkretnom slučaju može raditi samo o krivičnom delu nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi stava 1. KZ, to ne postoji uslov iz člana 186. KZ koji se traži za krivično gonjenje za ovo krivično delo, tačnije ne postoji potreban predlog oštećene maloletne M.P. za krivično gonjenje, jer je krivičnu prijavu podnela sestra okrivljenog P., se od strane Vrhovnog kasacionog suda ocenjuju kao neosnovani.

Ovo imajući u vidu da, kako i ovaj sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu obljuba zloupotrebom položaja iz člana 181. stav 3. u vezi stava 2. i 1. KZ, a za koje krivično delo se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, to shodno tome prvostepeni i drugostepeni sud nisu povredili odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, dakle nisu učinili povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP. Međutim, čak i kada bi se radilo o krivičnom delu nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kako to neosnovano u zahtevu ističe branilac okrivljenog, krivično gonjenje bi se preduzelo po službenoj dužnosti jer je u konkretnom slučaju oštećeni dete, a krivično gonjenje po predlogu oštećenog koji se podnosi nadležnom javnom tužiocu preduzima se samo kada je ovo krivično delo izvršeno prema bračnom drugu, dakle kada je oštećeni bračni drug, a ne dete.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.P. u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu ukazuje na povredu odredaba člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da postoji znatna protivrečnost između izreke prvostepene presude i onoga što se navodi u iskazima datim u postupku i to prvenstveno u iskazu svedoka G.P., te da sud nije dao razloge o odlučnim činjenicama, a posebno vezano za sadržinu umišljaja okrivljenog, kao i vezano za vreme izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i radnje izvršenja koje je preduzeo okrivljeni. Navedena povreda u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja razlog zbog koga je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu.

Naime, odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeno je pravo okrivljenog (dakle i njegovog branioca shodno odredbi člana 71. tačka 5. ZKP) na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom (član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4.).

Imajući u vidu da branilac okrivljenog G.P. u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog povrede koja nije taksativno nabrojana u članu 485. stav 4. ZKP, dakle zbog povrede koja ne predstavlja razlog zbog kojeg je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, a zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.P. u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog G.P. - advokata V.R., Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                     Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin,s.r.                                                                                         Nevenka Važić,s.r.