Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 br. 82/22 od 01.09.2022. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K.br. 416/21 od 21.01.2022. godine.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA-advokat Petar Cvetković, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i 439. tačka 3. u vezi člana 485.stav 1. tačka1) u vezi stava 2. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev, ukine drugostepenu presudu i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje, a da se prvostepena presuda preinači i ukine mera bezbednosti zabrane prilaženja, sastajanja i komunikacije sa oštećenom.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocena navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ističe da je sudija Tatjana Šunjka kao član veća učestvovala u donošenju presude Višeg suda u Novom Sadu Kž1 br. 82/22 od 01.09.2022.godine, a da je trebala biti izuzeta. Naime, prema navodima zahteva učestvovanje sudije Tatjane Šunjke kao predsednika veća u donošenju dva rešenja (Kž2 br. 5/2021 od 05.01.2021.godine i Kž2 br. 106/21 od 04.02.2021.godine) i kao člana veća u donošenju jednog rešenja (Kž2 br. 565/20 od 03.07.2020.godine), kojima su u istom predmetu odbijene žalbe okrivljenog na rešenja o produženju pritvora, predstavljaju razlog za njeno izuzeće od odlučivanja u predmetu a po žalbi branioca okrivljenog protiv prvostepene presude kojom je okrivljeni oglašen krivim, jer njeno učestvovanje u donošenju tih rešenja izaziva sumnju u njenu nepristrasnost i objektivnost, zbog čega je ta sudija, na osnovu člana 37. ZKP, morala biti izuzeta od sudijske dužnosti prilikom donošenja pobijane drugostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani. Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o žalbi na rešenje o produženju pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudije, koja je odlučivala u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim odlučivala u drugostepenom postupku po žalbi na presudu, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti te sudije, zbog čega je trebala da bude izuzeta od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno pri odlučivanju u svakom konkretnom predmetu su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora sadrže „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao da može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog dakle proizilazi da, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Tatjana Šunjka kao član veća, koje je donelo pobijanu drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K.br. 416/21 od 21.01.2022.godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim, učestvovala u donošenju tri odluke kojim su odbijene žalbe na rešenja kojim je prema istom okrivljenom produžen pritvor, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ove sudije kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude.

Po oceni ovog suda, takođe je neosnovana dodatno istaknuta argumentacija u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, da u predmetnim rešenjima razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom nisu obrazloženi samo postojanjem „osnovane sumnje“ da je okrivljeni izvršio krivično delo već „opravdanom sumnjom“, čime se sud upustio u odlučivanje o činjenicama koje pravdaju podizanje optužnice i time svoje ovlašćenje u krivičnom postupku upodobio postupanju suda u fazi odlučivanja o potvrđivanju optužnice, te se sud time u značajnoj meri upustio u pitanje krivice i doveo u pitanje svoju nepristrasnost.

Pre svega, iz obrazloženja predmetnih rešenja, kojima su odbijene žalbe okrivljenog na rešenja o produženju pritvora proizilazi da se sud prevashodno bavio pitanjem ispunjenosti uslova za produženje pritvora prema okrivljenom u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP, tj.činjenicama koje se tiču ličnih i porodičnih prilika okrivljenog te njegove ranije višestruke osuđivanosti, a osim toga, pri odlučivanju, sud je pravilno imao u vidu stanje u spisima predmeta, zavisno od faze u kojoj se postupak nalazi, pa je u dva rešenja konstatovao postojanje „opravdane sumnje“ da je okrivljeni izvršio dva krivična dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ a u trećem rešenju činjenicu da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog dva krivična dela iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Dakle, na ovaj način, obrazlažući predmetna rešenja, sud se nije bavio pitanjem krivice okrivljenog, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu a posebno ako se ima u vidu da je sud u prethodnoj fazi postupka (tokom istrage), kada je postojala „osnovana sumnja“ da je okrivljeni izvršio predmetna krivična dela, na isti način cenio i obrazlagao uslove za produženje pritvora prema okrivljenom.

S´obzirom na sve navedeno, nije dovedena u pitanje pretpostavka nepristrasnosti sudije Tatjane Šunjke njenim učešćem u donošenju rešenja o odbijanju žalbe na rešenje o produženju pritvora, a njeno postupanje u ovim odlukama se ne može izjednačiti sa procesnom ulogom sudije u fazi potvrđivanja optužnice, što bi bio razlog za obavezno izuzeće, te je zahtev branioca okrivljenog podnet zbog bitne povrede odredbe krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) u vezi člana 37.ZKP, neosnovan.

U ostalom delu zahteva, branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, navodeći da je odlukom o meri bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije povređena odredba člana 439. tačka 3. u vezi člana 80. stav 6. KZ, s´obzirom da u navedenom članu nije propisano da je izricanje navedene mere moguće ukoliko je okrivljenom izrečena kazna zatvora.

Isti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, se ne mogu prihvatiti kao osnovani s´obzirom da je sud meru bezbednosti zabrane prilaska i komunikacije sa oštećenom, izrekao pravilnom primenom odredbe člana 89a KZ, kojom je, između ostalog, u stavu 2. propisano da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere. U vezi izricanja navedene mere bezbednosti, u smislu odredbe člana 89a KZ uz kaznu zatvora postoji pravno shvatanje krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, saopšteno na sastanku Apelacionih sudova Republike Srbije i Vrhovnog kasacionog suda u Kragujevcu dana 06.12.2018.godine radi ujednačavanja sudske prakse, a po kom shvatanju meru bezbednosti zabrane prilaska i komunikacije sa oštećenim iz člana 98a KZ sud može da izrekne uz kaznu zatvora.

Zbog svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci presude i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA-advokata Petra Cvetkovića je odbijen kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević,s.r.                                                                                          Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić