Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 473/21 od 09.09.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljene AA i njenog branioca, pa je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije KPO4 32/20 od 26.03.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA – advokat Siniša Milić, zbog povreda zakona iz člana 16. stav 2, 3, 4. i 5, člana 419. stav 2, člana 438. stav 2. tačka 1) i 2), člana 439. tačka 2) i 3), člana 440. stav 2. i člana 441. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da ukine u celini presude Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije KPO4 32/20 od 26.03.2021. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ1 473/21 od 09.09.2021. godine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu ili da preinači navedene presude u delu odluke o kazni tako što će okrivljenoj izreći kaznu po zakonu, te u delu odluke o „privremenoj meri“ i odštetnom zahtevu, kao i da, s obzirom na sadržaj zahteva, odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude do konačne odluke suda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 441. stav 3. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da je sud u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio zakon koji se u konkretnom slučaju ne može primeniti. Po stavu branioca okrivljene, sud nije pravilno kvalifikovao radnje okrivljene kada ju je oglasio krivom za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ, obzirom da, usled izmena Krivičnog zakonika, ovo krivično delo kao takvo više nije bilo predviđeno Krivičnim zakonikom važećim u trenutku podnošenja optužnog akta javnog tužioca dana 11.05.2020. godine.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Naime, isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljene AA – advokata Siniše Milića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Višeg suda u Novom Sadu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije KPO4 32/20 od 26.03.2021. godine. Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na stranama 6 i 7 drugostepene presude KŽ1 473/21 od 09.09.2021. godine izneo jasne, detaljne i argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi branioca okrivljene u delu u kojem, ukazujući na povredu zakona iz člana 441. ZKP, ističe da je nepravilna odluka suda o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, obzirom da kako BB nema svojstvo oštećenog, to samim tim on ne može imati ni svojstvo ovlašćenog lica za podnošenje imovinskopravnog zahteva u ovom krivičnom postupku, a sve imajući u vidu odredbe članova 252, 253. stav 1. i 255. stav 2. ZKP. Po stavu branioca okrivljene, kako je preduzeće „MONTAŽA“ DOO brisano iz APR odlukom BDSL 11192/2020 od 08.09.2020. godine nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije pokrenutog 12.06.2020. godine, te kako nema donete odluke nadležnog državnog organa da je za pravnog sledbenika prava i obaveza iz likvidacione mase tog preduzeća oglašen BB kao prvobitni osnivač i zakonski zastupnik oštećenog, to BB nema svojstvo oštećenog u parničnom postupku, pa samim tim ni u krivičnom postupku imajući u vidu odredbu člana 253. stav 1. ZKP kojom je predviđeno ko može biti ovlašćeno lice za podnošenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku. Takođe, branilac okrivljene ističe i da je sud nepravilnom odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu povredio i odredbu člana 60. stav 1. tačka 3) ZKP koja propisuje da svojstvo oštećenog prestaje „prestankom pravnog lica“. Iznetim navodima branioca okrivljene se nižestepene presude pobijaju zbog povrede zakona iz člana 441. stav 3. ZKP.

Žalbom branioca okrivljene isticani su i navodi vezano za nepravilnu odluku prvostepenog suda o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu, pa kada se ima u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni o tome izneo razloge na stranama 7 i 8 drugostepene presude KŽ 473/21 od 09.09.2021. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljene, prihvatajući pri tome razloge prvostepenog suda koji su dati na strani 25 prvostepene presude, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Imajući u vidu da je odredbom člana 2. stav 1. tačka 11) ZKP propisano da je „oštećeni“ lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, te imajući pri tome u vidu da u imovinska prava spada i pravo na naknadu štete i da je u konkretnom slučaju usled protivpravnih radnji koje je okrivljena preduzela naneta šteta imovini preduzeća čiji je osnivač i vlasnik BB, to, dakle, i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, lice BB ima svojstvo oštećenog u predmetnom krivičnom postupku i stoga nižestepeni sudovi svojom odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu nisu učinili povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljene. Inače, odredba člana 60. tačka 3) ZKP, na koju se u podnetom zahtevu pogrešno poziva branilac okrivljene, se uopšte ne odnosi na oštećenog u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 11) ZKP, već se odnosi na prestanak svojstva oštećenog kao tužioca.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljene u ostalom delu zahteva ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj, navođenjem da se prvostepena presuda zasniva na nezakonitom dokazu i to na nalazu i mišljenju veštaka Olivere Šapurić. Međutim, branilac okrivljene svojim navodima kojima obrazlaže postojanje po njemu ove povrede zakona, po nalaženju ovoga suda, suštinski ne osporava samu zakonitost ovog dokaza, već osporava sam nalaz i mišljenje veštaka i u vezi sa tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a takođe i kredibilitet navedenog veštaka.

Pored toga, branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva navodi i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj, navođenjem da je sud odlukom o krivičnoj sankciji koju je izrekao okrivljenoj pogrešno primenio odredbu člana 56. KZ. Međutim, branilac svojim daljim navodima kojima obrazlaže ovu povredu zakona po nalaženju ovoga suda faktički ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, obzirom da ističe da sud nije u dovoljnoj meri cenio brojne olakšavajuće okolnosti koje se tiču ličnosti okrivljene, dok joj je pogrešno kao otežavajuću okolnost cenio njenu raniju osuđivanost, jer je za raniju osudu, koja samo formalno nije brisana iz evidencije, u konkretnom slučaju nastupila zakonska rehabilitacija.

Osim toga, branilac okrivljene u obrazloženju zahteva navodi i da je sud povredio krivični zakon iz člana 439. ZKP iz razloga jer u radnjama okrivljene opisanim u izreci presude nedostaju bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ, pošto se u konkretnom slučaju radi o klasičnom dugu za koji se pokreće građanska parnica, a koji navodi branioca okrivljene bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva takođe dozvoljeno okrivljenoj. Međutim, branilac suštinski ovu povredu zakona obrazlaže tako što osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, obzirom da ističe da iz iskaza svedoka VV ne proizilazi da je on od strane okrivljene lažnim prikazivanjem činjenica doveden u zabludu o bilo kom segmentu iz spornog poslovnog odnosa, niti je tokom postupka dokazana prevarna namera kod okrivljene i njen umišljaj da pribavi protivpravnu imovinsku korist, pošto iz izvedenih dokaza proizilazi da je preduzeće okrivljene pre ugovorenog roka delimično platilo dug oštećenom preduzeću i to 1/3 vrednosti celokupne preuzete robe.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljene u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razloge pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenoj, dok suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP (navodi zahteva vezano za povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP) i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza (navodi zahteva vezano za povrede zakona iz člana 439. tačka 1) i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP), a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenoj i njenom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Takođe, branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi i povredu odredaba člana 16. stav 2, 3, 4. i 5. ZKP, isticanjem da sud nije sa jednakom pažnjom cenio sve izvedene dokaze, a posebno iskaz svedoka VV. Branilac okrivljene ukazuje i na povredu odredbe člana 419. stav 2. ZKP, isticanjem da sud nije sa sigurnošću izveo zaključak o izvesnosti postojanja činjenice da je okrivljena izvršila predmetno krivično delo. Pored toga, branilac okrivljene ukazuje i na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, isticanjem da nižestepeni sudovi u pobijanim odlukama nisu jasno, uverljivo i u dovoljnoj meri obrazložili svoju ocenu o postojanju krivice okrivljene, a posebno nisu dali jasne razloge u pogledu toga koje je to ovlašćenje okrivljena zloupotrebila, te da drugostepeni sud nije dao jasne razloge za odbijanje žalbenih navoda odbrane vezano za nezakonite dokaze. Branilac okrivljene ukazuje i na povredu odredbe člana 440. stav 2. ZKP, isticanjem da su nižestepeni sudovi svoju odluku o krivici okrivljene zasnovali na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljene u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija i zbog povreda odredaba člana 16. stav 2, 3, 4. i 5, člana 419. stav 2, člana 438. stav 2. tačka 2) i člana 440. stav 2. ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenoj i njenom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud i u ovom delu zahtev branioca okrivljene ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 441. stav 3. ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Siniše Milića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                             Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić